Посете брата Алојза у Азији



Чујмо младе из Азије

Брат Алојз

Дуги низ година млади Азијци долазе у Тезе, и „ходочашће поверења” окупља младе на сусретима у различитим азијским земљама. Нека браћа наше заједнице живе у Бангладешу и Јужној Кореји. Остала браћа редовно посећују континент.

У октобру и новембру, нас неколико смо отишли у Мјанмар, Кину, Северну и Јужну Кореју и Индију. Овим посетама, хтео сам да изразим нашу жељу да боље разумемо ситуацију и да покажемо солидарност са онима који, ради Христа, раде за мир и правду. Вратили смо се са неким питањима која могу да помогну свакоме да размисли о себи и о контексту у којем живи.



У МЈАНМАРУ постоји велика нада за окретање ка демократији. Неки Хришћани учествују у „Образовању за демократију” како би припремили будућност. „Потребни су нам развој и образовање”, рекао је један младић. Други је одговорио: „Оно што нам је потребно, пре свега је добродушност.” Етничка разноликост је богатство ове прелепе земље. Али неколико група и заједница се суочавају са сукобима који се чине непремостивим, иако се улажу напори да се пронађу прихватљива решења. Природни ресурси су у изобиљу, али народ не види корист од њих.

Питање за све: Шта можемо да учинимо за јачање демократије у нашим земљама?

У КИНИ на молитви у Пекингу се окупило 150 младих. Један од њих је хтео да знамо следеће: „Наш економски развој је површина стварности. У ствари, често у људима постоји празнина, недостатак усмерења и смисла.”

Питање за све: Шта даје смисао и усмерење мом животу, поред материјалног просперитета?

Одатле смо један од моје браће и ја летели у Северну Кореју. Хладни рат се опасно наставља у том делу света. Подела између Јужне и Северне Кореје и даље је дубока рана за безброј људи на обе стране.

Наше везе са Северном Корејом датирају још од 1997. године када је страшна глад изазвала многе жртве. У то време, брат Роже је преузео иницијативу да пошаље хиљаде тона хране. Затим смо преко „Операције Нада” почели да помажемо болнице. Организовали смо курсеве у Европи за неке севернокорејске лекаре. Један од браће је посетио земљу неколико пута. Створили смо вредне контакте са људима.

И данас потребе су велике. Земља је изузетно изолована. У Пјонгјангу су нас поздравили представници Црвеног крста Северне Кореје којима сам рекао: „Тезе није НВО, већ верска заједница. Оно што је битно за нас више од материјалне помоћи су лични сусрети.” Инсистирали смо да посетимо цркве, чак и ако су затворене током недеље. У јединој католичкој цркви у Пјонгјангу, поздравио нас је главни поротник (нема свештеника), у једној од две протестантске цркве пастори, а у православној цркви један од два свештеника. Молили смо се у тим црквама у тишини. Ова тишина је имала врло моћан значај. Да ли смо могли да одемо у ту земљу пре свега да поделимо тишину?

Питање за све: Које ситуације изолације, биле оне близу или далеко, могу ублажити посетом?


У Бусану, у ЈУЖНОЈ КОРЕЈИ, учествовали смо у генералној скупштини Светског савета цркава. Лепи и дубоки разговори међу Хришћанима различитих вероисповести нису могли искоренити из мог срца питање: Зашто смо и даље раздвојени?

Питање за све: Да ли је могуће створити више веза у мојој земљи не само између Хришћана традиционалних цркава него и са Хришћанима који припадају новим црквама, еванђеоским, пентекосталним итд.?

Последња станица ходочашћа ме одводи у ИНДИЈУ. Прво до Васаија, града на острву у близини Бомбаја, где се окупило 5500 младих. Да бисмо дошли до места где се одржао сусрет, морали смо да идемо пешке последњи део пута. Какво изненађење доћи на пут до дома Хинду породице, пред чијим вратима је писало „добродошли”. Један млади Хришћанин ми је објаснио: „На нашим верским празницима одајемо узајамно поштовање дељењем хране и помагањем са практичним пословима.” Многи становници острва су рибари. Они иду на море у малим чамцима на недељу или десет дана, питајући се да ли ће сваки пут да ли ће се вратити; прошле године један брод се није вратио. Пре пловидбе, без обзира да ли су Хришћани или чак Хинду, рибари иду у цркву да добију благослов.

Питање за све: Како могу да изразим поштовање према верницима других религија, и на тај начин да покажем да је религија квасац мира, а не насиља?

У Бомбају, млади људи су припремили молитву на отвореном која је окупила 3000 људи. Архиепископ Освалд Грациас нам је рекао да град има близу 19 милиона становника, али, упркос брзом развоју, половина од њих живи у екстремном сиромаштву. У Дарави, највећем од сиромашних округа, срдачно нас је дочекао свештеник. Предвођени младима, посетили смо породице. Чак и ако живе од данас до сутра, људи проналазе начине да раде како би преживели. Хришћани образују мале заједнице како би се заједно молили и подржали једни друге. Каква креативност! Млади су се окупили на спонтаној молитви. Шта је будућност овог града? Експоненцијално расте и у одређеним периодима саобраћај паралише живот; урбанистичко планирање није у стању да одоли изазову.

Питање за све: Да ли знам, у мом граду или региону, људе или иницијативе који се труде да промовишу бољи заједнички живот? Могу ли да им помогнем?

У овим азијским земљама тако различитим једна од друге, Хришћани су често мањина, али они желе да буду „со земљи.” Понекад на веома скривени начин они нуде наду за друштва у којима живе. Осећајући дубоко јединство са њима, желимо да славимо и продубимо заједништво међу свим онима који воле Христа.


Printed from: http://www.taize.fr/sr_article16263.html - 18 October 2019
Copyright © 2019 - Ateliers et Presses de Taizé, Taizé Community, 71250 France