Посета васељенског патријарха

Беседа за време заједничке молитве

Еминенције,
Екселенције,
Драги брате Алојз,
Драга браћо,
Даме и господо,
Драги пријатељи,

Христос васкрсе!

Већ неколико година имамо жељу да дођемо у Тезе, седиште духовног екуменизма, место помирења, место састанка које, након изванредне визије брата Рожеа, оснивача, подстиче хришћане да буду заједно.

Oво je први пут да Васељенски патријарх посећује вашу заједницу – и нарочито смо задовољни јер нам је ова могућност понуђена – но повезаност Тезеа са Васељенском патријаршијом траје дуги низ година. Заиста, још 1962. године, брат Роже је први пут посетио покојног Васељенског патријарха Атенагору у Цариграду. Брат Роже је брзо постао брат православља, јер екуменска мисија коју је он желео обухвата углавном све породице хришћанства, свакога према свом идентитету. Верујемо да сте до данашњег дана сачували икону коју му је Васељенски патријарх Атенагора поверио. Та икона Богородице представља не само дух братства који се трудимо да расте у сенци заштите наше заједничке Мајке, Богородице, већ, уопште перспективу у којој се наша молитва за јединство хришћана налази. Обележавање непрекиде везе између Тезеа и Православља огледа се и 15. априла 1963., када је први камен православне капеле постављен у Тезеу, потврђујући овим гестом непроменљиво присуство источног хришћанства у оквиру ових зидова.

Ви, драги брате Алојз, сте верно сажели ову дивну традицију која нас уједињује. Сећамо се емоција када сте дошли у Фанар пре дванаест година на празник Рождества Господа нашега. Том приликом смо били у могућности да вам покажемо нашу снажну приврженост састанцима младих људи који се редовно организују на крају сваке године, који као да сведоче да проток времена неумитно доноси заједништво међу подељеним хришћанима и напредак на заједничком путу ка јединству. Сваке године чините нам ту част да преносите нашу поруку учесницима европских сусрета. Посебно смо срећни да смо у стању да се обратимо овој европској и хришћанској омладини која, на неколико дана, доживљава, чак и несавршено, заједништво којем тежимо. Није ли Брат Роже волео да каже: „Христос није дошао на земљу да започне нову религију, већ да сваком човеку понуди заједништво у Богу”? Поменимо и ходочашћа поверења на земљи који чине важан део вашег екуменског рада.

Драги брате Алојз,

Данас сте нас примили у овој дивној цркви Помирења. Тема помирења је централна у хришћанству и по нашем мишљењу, морамо разликовати три нивоа разумевања. Први ниво је однос помирења људског са божанским. Деловања Христа у свету је дело помирења које превазилази религије у томе што вертикално и хоризонтално повезује Створитеља и створења. Помирење у Христу ставља Њега у средиште онога што чини човечанство, као слику Бога и у динамичном односу сличности. Христос је помирење. Сетите се речи светог апостола Павла: „Јер Бог беше у Христу који помири свет са собом, не урачунавши им грехе њихове, и метнувши у нас реч помирења” (2 Коринћанима 5,19). Занимљиво је напоменути да је Свети Павле, у претходном стиху, говорио о „служби помирења” (2 Кор 5,18). Помирење је мерило по којем морамо мислити наше заједништво са Богом и наше јединство у Цркви.

Други ниво потиче директно из „службе поверења” коју смо поменули. У ствари, то је више екуменски. Она одговара на посвећеност јединству хришћана у којима се дело помирења одиграва. Ако бисмо користили само једну слику, користили бисмо слику оздрављења. Помирити се, пре свега, значи да излечимо зла историје, ожиљке времена, међусобне неспоразуме, конфликте из прошлости, братоубилачке мржње. У том смислу, подела међу хришћанима којима желимо да одговоримо молитвом за јединство Цркава је духовна рана, са заједничким одговорностима – биле би оне прихваћене или не. Заиста, у екуменској ери и у време потраге за јединством, не може бити помирења без опроштаја. Поред тога, за светог Јована Златоуста, помирење се не може одложити. Ако желимо да будемо прави актери помирења, морамо преузимати своју одговорност и бити спремни да чинимо први корак.

Трећи ниво је пак више глобалан. Христова љубав, она која нас обузима и позива ка том помирењу, обухвата читаво човечанство. Помирење постаје агент мира, полуга да се превазиђу историјски антагонизми, средство за неутрализацију поларизације глобалног друштвеног пејзажа и за смирење сукоба. Помирење је, дакле, глобални изазов за наше Цркве и за свет у целини. Хајде да цитирамо овај прелепи Лутеранско-католички текст, „Од конфликта до заједнице”, који, у овом тренутку обележавања 500. годишњице Реформације, савршено објашњава духовни и екуменски пут који принцип „помирење” подразумева. „Екуменска посвећеност за јединство Цркве није само на корист Цркве, већ и света, тако да свет може веровати. Што више наша друштва постају плуралистичка у погледу религије, већи је мисионарски задатак екуменизма. Овде је опет потребно је да се преиспитају ствари и да се покајемо.” (Ст. 243)

Изазов помирења нас превазилази као што нас превазилази историјски догађај који је Православна црква доживела током Светог и Великог Сабора на Криту у јуну 2016. Заиста није се радило само о томе да се проучавају теме на дневном реду, колико важне те теме и би биле, већ се радило о реалности и месту Православља у целини у савременом свету. У доба глобализације, Православна црква мора бити у стању да се опреми са алатима да одговори на изазове које поставља савременост. Свети и Велики Сабор је био кључни догађај, јер је у исто време и црквени феномен заједништва, који манифестује јединство свих православних (то јединство у осталом није стављено у питање од стране аутокефалних православних Цркава које нису учествовале, због теолошког начела саборности) и апсолутне неопходности саборног искуства на светском нивоу. Саборност, иако је традиционална у Православљу на локалном и регионалном нивоу, остаје да се (поново) открива данас на глобалном нивоу. Зато смо захвални Богу за Свети и Велики Сабор и надам се да је то само полазна тачка обновљеног остваривања саборности као синоним за живот Цркве. Као што можете прочитати у поруци Светог и Великог Сабора: „Православна Црква изражава своје јединство и католичност на Сабору. Њена саборност обликује своју организацију, начин на који се доносе одлуке и одређује њену судбину.”

Драги пријатељи,

Да би схватили шта Тезе представља за Православну Цркву, окренимо се Оливије Клеману на тренутак. У својој дивној књизи „Тезе: или нађимо смисао животу”, православни теолог није посматрао Тезе као заједницу у институционалном смислу; већ је, а можда и пре свега, доживљавао као догађај. „Догађај Тезе” кристалише, према његовим речима, аспирације младих у потрази за бивствовањем, у потрази за веровањем у потрази за животом. „Догађај Тезе” делује као снажна парабола преображења и помирења, са фокусом на унутрашњи живот који нам омогућава да уђемо у тајну јединства, а потпуно се предајемо животу света. Оливије Клеман је написао: „Молитва нас не ослобођа од задатака овог света: већ нас чини још више одговорнима. Ништа није одговорније од молитве.”

Ове речи одјекују снажно у Православној традицији и помажу нам да продубимо значење помирења кроз тајну Васкрсења. Литургијско време у коме се налазимо нас на то још снажније позива, јер овде додирујемо корен тајне хришћанске вере. Свети Иринеј Лионски је написао: „Али у ствари, кроз заједништво које имамо са њим, Господ је помирио човека са Оцем, мирећи нас са собом по његовом телу од меса и откупио нас својом крвљу ....” (Adv. Haer. V, 14, 3).

Својом смрћу и васкрсењем, Христос нас је помирио са Богом. Као што певамо васкршње химне, источни и западни хришћани заједно, хајде да наставимо да се молимо да ће нас светлост васкрсења водити на путу јединства и заједништва.

Хвала вам што сте нас примили данас.

Христос васкрсе!


Printed from: http://www.taize.fr/sr_article21874.html - 24 January 2020
Copyright © 2020 - Ateliers et Presses de Taizé, Taizé Community, 71250 France