2006.

Недовршено писмо брата Рожеа

Тог поподнева на дан када је умро, 16. августа, брат Роже је позвао једног од браће и рекао му: “Забeлежи добро ове речи!” Затим је наступила дуга тишина, док је покушавао да уобличи своје мисли. Oнда је почео: “У мери у којој наша заједница у породици народа ствара могућности за ширење…” И онда је застао, умором спречен да заврши своју реченицу.

У овим речима налазимо ревност која га је испуњавала, упркос његовој дубокој старости. Шта је мислио под “ширењем”? Вероватно је желео да каже: да се учини све како би свакоме била осетнија љубав коју Бог има за све људе без изузетка, за све народе. Желео је да наша мала заједница расветли ову тајну својим животом, скромно јој се посветивши заједно са другима. Дакле, ми браћа, би смо желели да прихватимо овај изазов, са свима онима који широм земље трагају за миром.

У недељама које су претходиле његовој смрти, започео је да размишља о писму које би било објављено за сусрет у Милану. Наговестио је одређене области и одређене текстове на које је желео да се поново осврне и поново их обради. Ми смо их сакупили, такве какви су били у том тренутку, и они сачињавају ово “Недовршено писмо”, преведено на 57 језика. Оно је као и последња реч брата Рожеа, која ће нам помоћи да напредујемо на путу на коме Бог “шири кораке наше” (Псалам 18,37).

Разматрајући ово недовршено писмо на сусретима који ће се одржати 2006. године у Тезеу, из недеље у недељу, и на другим местима, на различитим континентима, свако ће моћи да трага како да га доврши сопственим животом.

брат Алојз

“Мир вам остављам, мир свој дајем вам” [1]: који је то Богом дани мир?

То је пре свега унутрашњи мир, мир у срцу. Он нам дозвољава да на свет гледамо погледом наде, иако је свет често раздерaн насиљем и сукобима.

Овај Божји мир нам је и потпора да допринесемо, сасвим скромно, изградњи мира тамо где је угрожен.

Светски мир је толико неодложан да би се ублажила страдања, а нарочито да деца данашњице и сутрашњице не би живела у тескоби и несигурности.

У свом Јеванђељу, сјајно опажајући, свети Јован изражава у три речи ко је Бог: “Бог је љубав.” [2] Када схватимо само ове три речи, можемо ићи далеко, врло далеко.

Шта нас очарава у овим речима? У њима се налази светла истина: Бог није послао Христа на земљу да би некога осудио, већ да би сваки човек знао да је вољен, и да би могао да нађе пут заједништва са Богом.

Али зашто су неки захваћени чудом љубави, знајући да су вољени, или чак испуњени љубављу? А зашто други имају утисак да су занемарени?

Кад би свако могао да схвати да нас Бог прати и у нашим недокучивим самоћама. Он свакоме каже: “Откако си ми постао драг, прославио си се и ја те љубих.” [3] Да, Бог може дати само своју љубав, и у томе је читаво Јеванђеље.

Оно што Бог од нас тражи и нуди нам, је да скромно примимо његову бескрајну милост.

Понекад тешко схватамо да нас Бог воли. Али када откријемо да је његова љубав пре свега опрaштaње, наше срце налази мир и бива преображено.

И ево нас, способни да у Богу заборавимо оно што мучи срце: ту је извор на коме поново налазимо свежину и полет.

Да ли смо доста свесни да Бог има толико поверења у нас да за свакога од нас има позив? Какав је то позив? Бог нас позива да волимо као што он нас воли. Од ове љубави нема дубље: даровати самог себе, Богу и другим људима.

Ко живи у Богу, тај бира да воли. А срце одлучно да воли може зрачити безграничну доброту. [4]

За онога ко тежи да воли са поверењем, живот се испуњава ведром лепотом.

Онај ко изабере да воли и да то покаже својим животом долази до тога да себи поставља једно од најјачих питања: како можемо ублажити бол и муке других било да су близу или далеко?

Али шта значи волети? Да ли то значи делити патње са најзлостављенијима? Да, тако је.

Да ли то значи имати бесконачну добродушност и несебично заборавити на себе ради других? Да, наравно.

И поново: шта значи волети? Волети значи праштати, живети у помирењу. [5] А помирити се, то је увек мелем за душу.

У малом планинском селу где сам рођен, живела је до наше куће једна бројна, веома сиромашна породица. Мајка им је умрла. Једно од деце, мало млађе од мене, често је свраћало код нас и волело је моју мајку као да је била његова. Једног дана, чуло је да напуштају село, и њему то није било лако. Како утешити дете од пет или шест година? Њему као да је недостајао одмак потребан да се суочи са таквим раздвајањем.

Мало пре своје смрти, Христос је уверио своје пријатеље да ће примити утеху: послаће им Светог Духа који ће за њих бити подршка и утешитељ, и који ће увек остати са њима. [6]

У свачијем срцу, данас Христос и даље шапуће: “Никада те нећу оставити самога, послаћу ти Светог Духа. Иако си на дну очаја, држаћу се покрај тебе.”

Примајући утеху Духа Светога, тежимо у тишини и миру да му се препустимо. И тада, ако се понекад и нешто болно деси, можемо то превазићи.

Да ли смо тако слаби да имамо потребу за утехом?

Свима нам се деси да будемо потрешени личним невољама или патњом других. Ово нам чак може и пољуљати веру и угасити нам наду. Да би смо поново пронашли поверење у вери и мир у срцу, морамо понекад бити стрпљиви са собом.

Једна врста бола веома дубоко погађа: то је смрт неког кога волимо, некога кога смо можда требали овде на земљи да би ишли напред у животу. Али ето, таква једна невоља се може преобразити, и онда нас отвара ка заједништву.

Човеку који је препун бола, јеванђеоска радост се може вратити. Бог долази да расветли тајну људског бола до те мере да нас прима у заједницу са собом.

И ето нас на путу надања. Бог нас не оставља саме. Даје нам да напредујемо ка заједништву, ка заједништву љубави које је Црква, заједништву истовремено тако тајанственом и тако неопходном…

Христос заједништва [7] нам даје тај неизмеран дар утехе.

У мери у којој Црква постаје способна да донесе оздрављење срца приносећи опроштај и самилост, она чини приступачнијом потпуност заједништва са Христом.

Када је Цркви стало до тога да воли и разуме тајну сваког човека, када неуморно слуша, теши и исцељује, она постаје то што је најсветлије у њој: чист одсјај заједништва.

Тежња ка поверењу и миру захтева борбу у нама самима. То није лаган пут. Ништа трајно се не може саградити с лакоћом. Дух заједништва није наиван, он је ширење срца, дубока доброта, он не слуша сумње.

Да би били носиоци заједништва, хоћемо ли у свом животу сви ићи путем поверења и увек обновљене доброте срца?

На овом путу биће понекад неуспеха. Сетимо се онда да је извор мира и заједништва у Богу. Уместо да оклевамо, позваћемо његовог Светог Духа на наше слабости.

Читавог нашег живота Свети Дух ће нам дати да пођемо путем и да идемо, од почетка до почетка, ка будућности мира. [8]

У мери у којој наша заједница у породици народа ствара могућности за ширење...

[1Јован 14,27

[2I Јован 4,8

[3Исаија 43,4

[4За време отварања сусрета младих, 1974. године, брат Роже је рекао: “Без љубави, чему уопште постојати? Зашто више живети? Са којим циљем? Ту је смисао нашег живота: бити вољен заувек, вечно, да би смо и ми ишли тако далеко да умремо од љубави. Да, блажен је онај који умре од љубави.” Умрети од љубави, за њега је значило волети до краја.

[5“Живети у помирењу”: у својој књизи Наслућујеш ли срећу?, објављеној петнаест дана пре његове смрти, брат Роже је објаснио још једном шта су те речи значиле за њега: “Могу ли овде поновити да је моја бака са мајчине стране непосредно открила неки кључ екуменског позива и да ми је отворила пут његовог остварења? Након Првог Светског рата, она је била испуњена жељом да нико више не преживи оно што је она доживела. Пошто су Хришћани ратовали у Европи, нека се барем они помире како би покушали да спрече неки нови рат, мислила је. Она је била од старе протестантске лозе али, остваривши помирење у самој себи, почела је да иде у католичку цркву, не показујући никакав раскид са својима. Задивљен сведочењем њеног живота, пронашао сам, иако још млад, у њеном примеру мој сопствени хришћански идентитет мирећи у самом себи веру свог порекла са тајном католичке вере, без раскида заједништва са било ким.”

[6Јован 14,18 и 16,7

[7“Христос заједништва”: брат Роже је већ употребио овај израз када је примио папу Јована Павла II у Тезеу 5. октобра 1986. године: “Са мојом браћом, свакодневно чезнемо да свака млада особа открије Христа; не Христа самог за себе већ “Христа заједништва” присутног у потпуности у тајни заједништва која је Црква, његово Тело. Ту многи млади могу да пронађу чему посветити цели свој живот, до краја. Ту они имају све да би постали ствараоци поверења и помирења, не само међу њима, него међу свим генерацијама, од најстаријих до деце. У нашој заједници Тезе, следити “Христа заједништва” је као ватра која нас пече. Ишли би смо до краја света да би тражили путеве, да би питали, позивали, молили ако је потребно, али никада споља већ увек остајући унутар те јединствене заједнице која је Црква.”

[8Ова задња четири пасуса су препис речи које је брат Роже рекао на крају европског сусрета у Лисабону, у децембру 2004. То су последње речи које је он изговорио у јавности.

Printed from: http://www.taize.fr/sr_article3338.html - 22 October 2019
Copyright © 2019 - Ateliers et Presses de Taizé, Taizé Community, 71250 France