Брат Алојз 2009

Писмо из Кеније

Од 26. до 30 новембра 2008. године, 7000 младих из различитих крајева Кеније, из других афричких земаља и других континената окупили су се у Најробију. Више од осамдесет парохија различитих цркава Најробија угостило је овај сусрет, станицу „Ходочашћа поверења на земљи“ покренутог од заједнице Тезе. Његова сврха је била да помогне изградњи јачих братских односа, и да се превазиђу погрешне представе о другима које се одржавају због недостатка контакта међу народима и због историјских рана.
 
Заједница Тезе је на афричком континенту присутна већ 55 година преко малих група браће која деле живот најсиромашнијих. Током година браћа су живелa у Алжиру, Обали Слоноваче, Нигеру, Руанди и Кенији. Од пре шеснаест година браћа садa живе у Сенегалу, у већински муслиманском сиромашном крају Дакара.
 
Дезмонд Туту, бивши англикански надбискуп Кејп Тауна (Јужна Африка), пише: „Африка је место где распеће и васкрсење проналазе своје најдубље значење, и где је изградња поверења и помирења текућа дневна стварност. Ми смо сви Божја деца и у Христу нема човека из Руанде или Конга, нема Бурундијца или Кенијца, нема Нигеријца или Јужно африканца: ми смо сви једно у Исусу Христу. Знам да је ова порука она коју и заједница Тезе преноси и да је солидарна са нама у примењивању ове поруке код куће у Јужној Африци, на читавом афричком континенту и широм света где се „страх од странца“ и даље треба претворити у пријатељство, помирење и поверење.“
 
У Африци искушења не одузимају осећај достојанства, нарочито приметљив међу сиромашнима. Животне потешкоће не односе радост, озбиљност не искључује игру. Многи одбијају да се предају очају. Жене су често оне на зачељу, уз инвентивност и упорност прихватају бројне послове у породици и друштву.
 
Уочи подела које цепају континент, многи настављају да се храбро боре за помирење и мир. Хришћани су позвани да се чврсто држе ове наде: веза крштења у Христу је много јача од подела. Неки од афричких Хришћана су платили својом главом због тог верског убеђења.
 
Ово „Писмо из Кеније“, кога је написао брат Алојз за 2009. годину, објављује се током Европског сусрета младих у Бриселу крајем децембра 2008. године.

Широм света, друштва и понашања се брзо мењају. Док се чудесне могућности за развој шире, такође се појављују нестабилности и бриге за будућношћу се појачавају. [1]

Да би технички и привредни развој ишао у корак са већом човечношћу, неопходно је трагати за дубљим смислом постојања. Уочи клонулости и беспомоћности многих људи, јавља се питање: из којег извора црпимо живот?

Вековима пре Христа, пророк Исаија је указао на извор када је написао: „Они који се надају у Господу обнављају своју снагу; они трче и не исцрпе се; ходају и не уморе се.” [2] Више људи данас него у прошлости не могу да нађу овај извор. Чак је и име Божје опасано неспоразумима или је чак заборављено. Да ли постоји веза између губитка вере и губитка животног полета?

Како можемо отклонити оно што у нама мути извор? Зар не опажањем на Божје присуство? У њему можемо црпити наду и радост.
Онда извор почиње да поново тече и наш живот добија смисао. Постајемо способни да прихватамо свој живот: да га примамо као дар и да га дајемо заузврат за оне који су нам поверени.

Чак и кад имамо сасвим малу веру, дешава се преокрет: не живимо више стављајући себе у средиште. Отварајући капије нашега срца Богу, припремамо му такође пут којим ће Он доћи и многим другима.

Прихватати свој живот

Да, Бог је присутан у свакоме, било да је верник или не. Од своје прве странице, Библија описује великом песмоликом лепотом како Бог дарује свој животни дах свакоме човеку. [3]

Својим животом на земљи Исус је објавио бескрајну Божју љубав за свакога. Дајући себе до самога краја, уписао је Божје ДА у дубину наше људскости. [4] Од Христовог васкрсења не можемо више очајавати због света нити због себе.

Од тада Божји дах, Свети Дух, дат нам је заувек. [5] Својим Духом који живи у нашим срцима Бог каже ДА ономе што јесмо. Никада нам не могу досадити речи пророка Исаије: „Јер ћеш бити мио Господу, и земља ће твоја бити удата.“ [6]

Пристанимо на оно што јесмо и оно што нисмо, прихватимо и оно што нисмо изабрали али што нас чини ономе што јесмо. [7] Усудимо се стварати и са несавршеним. И наћићемо слободу. Чак и преоптерећени, примићемо наш живот као дар а сваки дан као Божји дан. [8]

Подстакнути да превазиђемо себе

Бог је у нама, и Он је испред нас. [9] Прихвата нас какви јесмо, али нас и води даље од нас самих. Понекад дође да поколеба наш живот, преврћући наше идеје и планове. [10] Исусов живот нас подстиче да уђемо у тај начин посматрања.

Исус се дао водити Светим Духом. Он није престао да се усмерава невидљивим присуством Бога, свога Оца. Ту је темељ његове слободе, која га је водила до тога да дâ свој живот из љубави. У Њему однос са Богом и слобода се нису никада супрот­ставили већ су се узајамно појачавали.
У свима нама постоји жеља за апсолутним којем тежимо читавим својим бићем, телом, душом и умом. Жеђ за љубављу гори у свакоме од нас, од малих ногу до старости. Чак и највећа људска присност не може је сасвим утолити. [11]

Често искушавамо ове жудње као недостатак или празнину. Понекада би нас могле расејати. Али далеко од тога да су ненормалност, оне чине део нашег бића. Оне су дар, и у себи садрже Божји позив да се отворимо.

Онда је свако позван да се запита: у чему се од мене сада тражи да превазиђем себе? То не значи нужно „чинити више“. Оно чему смо позвани је да волимо више. И пошто је љубави потребно наше читаво биће да би се испољила, на нама је да тражимо, без минута чекања, како да будемо пажљиви према ближњему.

Оно мало што можемо, морамо учинити

Помагати једни другима да продубимо веру

Превише младих се осећа усамљеним на свом унутрашњем путу. Већ две или три особе могу да помогну једна другој, да разговарају и да се моле заједно, чак и они који тврде да су ближи сумњи него вери. [12]

Овакво дељење налази велику подршку када је у оквиру локалне Цркве. [13] Она је заједница заједницâ, где се окупљају све генерације и где се људи не бирају. Црква је Божја породица, заједница која нас вади из усамљености. Тамо смо дочекани, у њој Божје ДА нашем постојању постаје стварност, у њој налазимо неопходну Божју утеху. [14]

Да би парохије и групе младих пре свега биле места срдачне доброте и поверења, места госто­примства где смо пажљиви према најслабијима!

Превазилазити поделе наших друштава

Да бисмо учествовали у изградњи јединственије људске породице, зар није једна од неопходности гледати на свет „одоздо“? [15] Где патња расте, често видмо да се умножавају и конкретни пројекти који јесу знакови наде.

Да би се борили против неправде и претећих сукоба, и да би помогли дељење материјалних добара, неопходно је стећи вештине. Истрајати у студијама или у професионалној обуци може бити начин да служимо другима.

Постоје срамотни облици сиромаштва и неправде који упадају у очи, али постоје и други облици сиромаштва који су мање видљиви. Усамљеност је једна од њих. [17]

Предрасуде и неспоразуми се понекад преносе из генерације у генерацију и могу да доведу до насиља. Постоје и облици насиља који изгледају безазленим, а који узрокују разарање и понижење. Исмевање је једно од њих. [18]

Ма где да смо, и било да смо сами или са неким, потражимо практичне ствари које можемо учинити у погубним ситуацијама. Тако ћемо открити присуство Христа чак и тамо где га не бисмо очекивали. Васкрсао из мртвих, он је присутан усред људи. Иде испред нас путевима милости. И већ сада, по Духу Светом, преображава лице земље.

[1Упркос расту светске привреде и надама за развој, у многим земљама сиромашни квартови, уместо да се смањују, увећавају се и незапосленост тешко погађа многе, а нарочито младе. У Африци, брзина развоја прети да угуши смисао поступног сазревања веома плодног у традиционалном животу. Уз то слаби породична и етничка солидарност. Како се ова вредност може оживети и како се може ширити преко граница породица и етничких група? То би помогло да се спречи одлазак много младих људи привучених земљама са вишим животним стандардом, али не увек способних да измере последице такве одлуке.

[2Исаија 40,31. Када су ове речи изговорене, умор је био стварност. „А ја рекох: узалуд се трудих, узалуд и напразно потроших силу своју“ (Исаија 49,4). И поново: „Чак и деца се море и сустају, и младићи падају” (Исаија 40,30). Али пророк буди наду: „Бог је вечни Господ. Он даје снагу уморноме, и нејакоме умножава крепост“ (Исаија 40,28-29).

[3Истина је да би многе препреке могле гушити живот: неправде, насиље око нас и у нама, такмичарски дух, наше грешке, страх или одређена затвореност пред различитим, недостатак самопоштовања...

[4У пространим афричким регијама, на пример међу масајским Хришћанима, на Христа се гледа као на старијег брата. То одговара казивању раних Хришћана: Христoс је „Прворођени међу многом браћом“ (Римљанима 8,29). Својом смрћу и васкрсењем, Исус превазилази породичне и етничке солидарности (видети Колошанима 1,18-20).

[5У Библијском језику „дах“ и „дух“ су иста реч. Пророци су најавили да ће, по Светом Духу, сам Бог живети у људима (Језекиљ 36,26-27). Доласком Христа, његовом смрћу и васкрсењем, Дух Свети се даје „не на меру“ (Јован 3,34). Од тада Божји Дах стално делује међу човечанством, како би једнога дана постало јединствено Тело у Христу.

[6Исаија 62,1-4.

[7Прихватање присутних стварности не значи пристајање на све или пасивно посматрање догађаја. Понекад прилике затраже да се опиремо неправди или је осуђујемо.

[8Једна од ранијих књига брата Рожеа носи наслов Живети Бога данас (1958). Брат Роже је био убеђен у значај потпуне присутности верника савременом друштву уместо да беже у носталгију за прошлошћу или да трче ка измишљеној будућности. Једино у садашњем тренутку можемо срести Бога и у Њему укоренити свој живот.

[9Афрички Хришћанин, Свети Августин, написао је ову молитву у четвртом веку: „Ти си био дубљи од моје најдубље дубине; виши од моје највише висине” (Исповести, Књига III, 6, 11).

[10„Јер мисли моје нису ваше мисли“, каже Господ (Исаија 55,8). И Девица Марија је пристала да превазиђе себе, чак и у трентку несхватљиве смрти свога сина, и даље верујући да је Бог веран свом обећању живота.

[11Током Синода бискупа октобра 2008. године у Риму кардинал Данелс, надбискуп Малин-Брисела, изјавио је: „Моћ речи претпоставља слободу одговора слушаоца. То је управо моћ која доличи Божјој Речи. Она не искључује слободу слушаоца, већ је њезин темељ.”

[12Исус рече: „Јер где су два и три сабрана у моје име, онде сам и ја међу њима“ (Матеј 18,20).

[13Први Хришћани „бејаху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама“ (Дела апостолска 2,42). Како у Африци, тако у Латинској Америци и неким земљама Азије, Хришћани се не окупљају само по парохијама већ и у кварту, у селу, у малим црквеним заједницама. Они се моле заједно и дају један другоме подршку. Људска топлота и лично заузимање од стране сваког појединца помажу да се Црква створи аутентичним местом заједништва.

[14У Африци на Цркву се често гледа као на Божју породицу, а на Бога као на мајку која теши. Већ пророк Исаија пише: „Бог каже: Као кад кога мати његова теши тако ћу ја вас тешити“ (Исаија 66,13). Видети такође Исаија 49,13-15. Овакво гледање на Цркву нас подстиче да тежимо њеном јединству. Не можемо се пасивно помирити са тиме да породица Божја остаје подељена на мноштво деноминација.

[15] Немачки теолог Дитрих Бонхофер је припадао прилично привилегованом друштвеном слоју, али га је током Другог светског рата његова укљученост у отпор ставила у незгодну ситуацију, а касније одвела у затвор и у смрт. Он је 1943. године написао: „Остаје нам искуство неупоредиве вредности да смо једном научили да гледамо на велике догађаје светске историје одоздо, из перспективе искључених, осумњичених, злостављаних, немоћних, потлачених и изруганих, укратко, оних који пате.“] Овакав поглед захтева велику једноставност живота.

Комуникација постаје све лакша, а у исто време друштва и даље остају веома издељена. Ризик узајамне равнодушности не престаје да расте. Превазиђимо поделе наших друштава! Кренимо ка онима који пате! Посетимо оне који су запостављени и злостављани! Помислимо на имигранте, тако близу нас а ипак често тако далеко![[<16> Иако су срећом данас начињени напори да се помогну културе којима прети изумирање, истина је да се ниједна култура не развија у вакууму. У времену глобализације, није само да је мешање култура неизбежно, већ оно је предност за наша друштва.

[17На то нас подсећа кенијска изрека: „Нема човека који не може постати сироче.“

[18У Правилу Тезеа (1954) брат Роже пише: „Исмевање, тај отров заједничког живота, подмукао је јер се преко њега изговарају тобоже истине које не смеју да се кажу отворено у лице. Оно је кукавичлук, јер руши личност брата пред другима.“

Писмо 2009.: Писмо из Кеније у формату Adobe Acrobat:

Printed from: http://www.taize.fr/sr_article7848.html - 19 October 2019
Copyright © 2019 - Ateliers et Presses de Taizé, Taizé Community, 71250 France