TAIZÉ

Разговор са Полом Рикeром

«Ослободити суштину доброте»

 
Низ година је филозоф Пол Рикeр имао обичај да долази у Тезе. Био је протестантског порекла. Умро је у петак 20. маја 2005. године у својој 92. години. Овде је прво изнет текст писма брата Рожеа упућеног породици Пола Рикeра дан након његове смрти, а затим исечци узети из разговора за време његове посете Тезеу у Великој недељи 2000. године.

Тезе, 21. мај 2005. године

Породици и свима онима који су волели Пола Рикера, желео бих да кажем, са мојом браћом, да делимо вашу тугу, уз верно исчекивање нашега ускрснућа.

Током педесет година, посећивао је Тезе толико пута, а ми смо веома ценили његово велико образовање и његову способност да изрази вредности Јеванђеља у ситуацијама данашњице. Често нам је помагао у размишљањима и више пута сам био вођен да цитирам, у писмима упућеним младим људима, неке од његових снажних израза које је уобличио према темама које су нама важне, као што је значење и порекло зла. Једног дана нам је упутио следеће речи: «Ма како зло коренито било, оно није толико јако, колико доброта.»

Данас, са вама, желео бих да се помолим: Христе милостиви, ти нам дајеш да будемо у заједништву са Полом Рикером, као и са свима онима који су отишли пре нас а који остају близу наших срца. Они већ гледају невидљиво. Припремаш нас да следећи њихове кораке прихватимо сјај твоје светлости.

Блиски вама, у чврстом заједништву.

Уверавам вас у поверење мога срца – брат Роже из Тезеа

JPEG - 24.9 ko

Изливи доброте

Шта тражим у Тезеу? Рекао бих, на неки начин, искуство онога у шта најдубље верујем, да је оно што се уопштено зове «религијом» повезано са добротом. До неке мере су хришћанске традиције на то заборавиле. Дошло је до неког сужавања, искључивог усредсређивања на кривицу и грех. Није да подцењујем тај проблем, који ме већ више деценија заокупља. Али оно што желим да потврдим је да, колико год коренито зло може да буде, оно није јако као доброта. А религија, ако религије имају смисла, мора да ослободи ту срж доброте у људима, да је траже тамо где је потпуно закопана. Сада овде у Тезеу видим, на неки начин, провале доброте, у заједничком животу браће, у њиховој смиреној и дискретној гостољубивости, и у молитви. Видим хиљаде младих који не изражавају концепцијску артикулацију добра или зла, Бога, милости, Исуса Христа, већ имају темељну склоност доброти.

Језик литургије

Изморени смо мноштвом речи, расправама, нападом виртуелног, који данас стварају неку мутну зону. Али доброта је јача од најјачег зла. Ми морамо да ослободимо то уверење и да му дамо језик. А језик којим се говори овде у Тезеу није филозофски, није чак ни теолошки, већ литургијски. А за мене, литургија није само дело; то је облик мисли. Скривена, дискретна теологија је у литургији која се може сажети у мисли да је «закон молитве закон вере».

Од приговора до сведочења

Рекао бих да је питање греха премештено из средишта питањем које је можда још озбиљније - питањем смисла и бесмислице, апсурда. (...) Наследници смо цивилизације која је у ствари убила Бога, другим речима која је изазвала да бесмислица превлада смисао, и то подстиче дубоки приговор. Користим ову реч јер је слична сведочењу. Рекао бих да сада сведочење следи из приговора, да ништавило, бесмислица, смрт немају последњу реч. То је у вези с мојим питањем о доброти јер она није само одговор на зло, већ и на бесмислицу. Са приговором у вези је и сведочење: прво при-говориш пре него што можеш да сведочиш. У Тезеу постоји пут од приговора до сведочења и он прати закон молитве, закон вере. Приговор је још увек негативан: кажеш не на не. А тамо мораш да кажеш да на да. Зато је тамо покрет од приговора ка сведочењу. И мислим да то тога долази кроз молитву. Био сам јутрос веома дирнут певањем молитве у вокативу: «О, Христе.» Другим речима овде нисмо ни у описном ни у наредбеном облику већ у уздизању и повлађивању клицањем! И мислим да је клицање доброти основни хвалоспев.

«Ко ће нам показати срећу?»

Веома ми се допада реч срећа. Дуго сам времена мислио како је или прелако или претешко говорити о срећи, а онда сам превазишао своју стидљивост, или сам пре продубио ту стидљивост, али са поштовањем речи срећа. Узимам је у свим њеним различитим значењима, укључујући и блаженства. Срећа се овако изражава: «Блажен је онај ко...». Видим срећу као «пре-познавање» у три значења те речи. Препознајем је као своју; признајем је у другима, и захвалан сам на срећи коју сам упознао, на малим искуствима среће која укључују мала искуства памћења како би ме излечила од велике несреће заборава. И ту функционишем и као филозоф са грчким коренима, и као читалац Библије и Јеванђеља где се може пратити путања речи срећа. Чини се да постоје два нивоа: најбоље у грчкој филозофији је разматрање среће, грчка реч еудаимон, на пример код Платона и Аристотела, а у другу руку веома ми је блиска Библија. Мислим на почетак Псалма 4: «Ко ће нам показати срећу?» То је реторичко питање, али налази свој одговор у блаженствима. А блаженства су видик среће постојања, смештеног под знак доброте срца, јер срећа није само оно што немам а надам се да ћу имати, већ и оно што сам искусио.

Три облика среће

Недавно сам размишљао о облицима среће у животу. С обзиром на створени свемир, предивни крајолик предамном, срећа је дивљење. Затим, други облик, у вези с другима: препознавање, признавање других и према заручничком моделу Песме над песмама, њихово слављење. Затим, трећи облик среће, окренут према будућности, је очекивање: још нешто очекујем од живота. Надам се да ћу имати храбрости да се суочим с несрећом које нисам свестан, али ипак очекујем срећу. Користим реч очекивање, а могао бих да употребим и другу која долази из Прве посланице Коринћанима, из главе пре чувене 13. главе о «љубави која све разуме, све покрива.» Стих каже: «Ревнујте за веће дарове.» «Ревнујте»: срећа ревности заокружује срећу слављења и срећу дивљења. (...)

Радосно служење

Оно што ме овде задивљује, у свим малим дневним службама литургије, у свакојаким сусретима, оброцима, разговорима, је потпуно одсутство доминантних односа. Понекад имам утисак да, у стрпљивој и тихој пажњи која одликује сваки покрет чланова заједнице, сви слушају а да нико не наређује. То ствара утисак радосног служења, како бих рекао, послушности у љубави, да! Послушности у љубави која је сасвим супротна подчињености и сасвим супротна бесциљном кривудању. Тај поприлично узак пут између оног што сам управо назвао подчињеношћу и кривудању, широко је обележен животом заједнице. И ми, учесници (не они који присуствују, већ који учествују), што осећам да сам био и да јесам овде, имамо од тога користи. Корисна нам је она послушност у љубави коју заузврат вршимо поштујући дат нам пример. Ова заједница не намеће никакав застрашујући модел, већ један пријатељски подстицај. Свиђа ми се реч «подстицај» јер овде нисмо у реду заповести, још мање принуда, а нисмо ни у реду неповерења и оклевања, као што је случај данас у професионалном животу, у урбаном животу, у радно као и у слободно време. Тај заједнички мир за мене представља срећу живота са Заједницом из Тезеа.

Обновљено: 22. април 2008.