12. мај 1915. – 16. август 2005.

У част брату Рожеу

Брат Алојз, наследник брата Рожеа, написао је следећи текст као уводну реч у књизи Изабрати да волимо (у издању заједнице Тезе, 2006) као знак захвалности за предани живот његовог оснивача.

JPEG - 18.9 ko

Одлазак брата Рожеа оставља велику празнину. Били смо дубоко потрешени његовом трагичном смрћу. Али у исто време, у заједници смо живели период дубоке захвалности за све што нам је оставио. Ове странице су израз тога. Ову захвалност дели мноштво људи широм планете, и то нас је одржало. То је као да смо Богом ношени. Наша мала заједница је и у овом изазову искусила јединство, познато првим Хришћанима: да будемо једно срце и једна душа.

За брата Рожеа, тежња за помирењем међу Хришћанима није била тема за размишљање: то је било нешто очигледно да се уради. За њега, оно најбитније је било да живи Јеванђеље и да га пренесе другима. А Јеванђеље може да се живи само заједно. Бити одвојен нема смисла.

Још као веома млад, имао је предосећај да би живот у заједници могао бити симбол помирења, живот који постаје знак. Тако је размишљао да окупи групу људи који ће тражити пре свега да се помире. Ово је основни позив Тезеа, да буде оно што је он назвао „парабола заједништва”, мали али видљив знак помирења. Међутим, манастирски живот је нестао из цркава реформације, а он је потицао из протестантске породице. Тако је, без одбацивања свог порекла, створио заједницу која је укорењена у неподељеној Цркви од пре Реформације, а која је самим својим постојањем уско повезана са католичком и православном традицијом. Када су темељи били учвршћени почетком 1970-их, и у заједници су такође била браћа католици, он је и даље наставио да ствара заједницу, све до свог последњег даха. О свом личном путу, он је рекао: „Под утицајем сведочанства живота моје баке, и када сам био још увек млад, у њеним стопама сам пронашао свој хришћански идентитет којим мирим у себи веру мог порекла са Тајном католичке вере, без разкида заједништва са било ким.”

Наслеђе кoje je оставио је огромно. А поврх свега, ово наслеђе је живо. Брат Роже нам је свакако оставио списе, али за њега, ови списи су требали стално да се прилагођавају новим ситуацијама. Чак и Правило заједнице, које ће остати основни текст нашег заједничког живота, било је преписивано неколико пута. То је као да је хтео да нас научи да не будемо везани за слово или за структуру, већ да се предамо даху Духа Светога.

Преко свог Духа, Бог је присутан у сваком људском бићу. Брат Роже је чувао место у свом срцу за свако људско биће, било које народности, а посебно за младе људе и децу. Он је имао страст за заједништво. Он је често понављао следеће речи: „Христос није дошао на земљу да створи нову религију, већ да понуди сваком људском бићу заједништво у Богу.” Ово јединствено заједништво, које је Црква, ту је за свакога, без изузетка.

Једна од његових сталних брига била је да се ово заједништво учини доступним младим људима, и да се уклоне препреке са њиховог пута. Био је веома свестан да је виђење Бога као окрутног судију који улива страх, једна од највећих препрека. Тај предосећај се у њему постепено разјашњавао, и он је учинио све што је могао како би га пренео својим животом: Бог не може да чини ништа друго осим да воли. Православни теолог Оливије Клеман нас је недавно подсетио да је ово инсистирање брата Рожеа на Божјој љубави означило крај периода у коме се, према разним хришћанским деноминацијама, плаши Бога као некога ко кажњава.

У младости, брат Роже је познавао Хришћане који су мислили да Јеванђеље намеће тешка оптерећења верницима, и због овог става, било је периода када му је вера била тешка и када је сумњао. Током целог живота он се борио са поверењем у Бога. У овој борби лежи порекло његове отворености према младим генерацијама и његова жеља да их слуша. И сам је рекао да жели да „покушава да разуме све што је у другима.”

Многи млади су имали слику о њему као човеку који је увек спреман да их саслуша свако вече након молитве у цркви, сатима ако је потребно. А када је постао сувише слаб и уморан да слуша све, он је и даље остајао у цркви у вечерњим сатима, дајући једноставан благослов, стављањем руке на чело, онима који би му пришли.

До самог краја, са изузетном енергијом и храброшћу, водио нас је путем отворености према другима. Није било, физичког или духовног бола, тако страшног да би га он избегавао. Напротив, ишао је ка њему. И више пута, запетљао се у конкретној ситуацији патње да је изгледало да заборавља друге ствари које су подједнако важне. У томе је као пастир, у причи о Исусу, који заборавља деведесет и девет оваца да би се побринуо за ону једну која се изгубила.

Разговарајући са његовом сестром Женевјев, која је умрла две године након њега, изненађен сам њеном сличношћу са братом у избегавању икакве оштре речи, икакве категоричке предрасуде. То долази из породице, од изузетне мајке. Наравно, ова карактерна особина има и своје мане. Али, оно што вреди је да је брат Роже знао како да направи од тога дар. А ми, његова браћа смо видели да га је то понекад одвело до крајњих граница онога што људско биће може да поднесе.

За њега је речено да је имао универзално срце. Са добротом која и даље задивљује. Доброта срца није празна реч, већ снага која је у стању да преобрази свет, јер њом, Бог је на делу. Пред злом, доброта срца је рањива стварност, али живот брата Рожеа дат за друге је заклетва да ће мир Божји имати последњу реч за све на Земљи.

Он је стално трагао како да пружи конкретан облик искреног саосећања, нарочито сиромашнима. Волео је да цитира Светог Августина: „Воли и кажи то својим животом.” Понекад га је ово довело до изненађујућих поступака. Једном приликом, вратио се из Калкуте с бебом у наручју, девојчицом коју му је Мајка Тереза поверила, у нади да ће јој одлазак у Европу спасити живот - за шта се испоставило да је било истинито. Такође је у селу Тезе примио и помогао да се сместе две удовице из Вијетнама, са својом многобројном децом, које је упознао током посете избегличком кампу на Тајланду.

Потреба да буде конкретан: ова особина се видела у његовом дару за уређење собе или куће. Није волео да гради грађевине. Када је то било апсолутно неопходно, морале су бити врло једноставне, врло ниске, и ако је могуће изграђене са употребљиваним материјалом. Али волео је да преображава места. Покушао је да ствара лепоту користећи веома мало. У једном тренутку, требала је да се гради нова црква у Тезеу, али је дуго одолевао пројекту, након честих прилагођавања и промена распореда. Приметио сам то чак и у сиромашним насељима долине Матаре у Кенији, где смо остали неколико недеља пре него што ће ту неки од браће доћи да живе много година. У тим сиромашним баракама усред беде, пронашао је начин да дода мало лепоте, користећи готово ништа. Као што је имао обичај да каже: ми желимо да урадимо све како би живот учинили лепим онима око нас.

Брат Роже се често освртао на Блаженства и понекад говорио о себи: Je suis un pauvre, „Ја сам сиромах.” Он је позивао нас браћу, да не будемо духовни зналци, већ људи који слушају. Он је о својој служби приора говорио да је „сиромашни слуга заједништва у заједници”. Није крио своју рањивост.

Данас, наша мала заједница се осећа обавезним да настави путем који је он отворио. То је пут поверења. За њега реч „поверење” није лак израз. Он садржи позив да врло једноставно примимо љубав коју Бог има за све нас, да укоренимо наше животе у тој љубави, и да прихватимо ризике које то подразумева.

Ако бисмо изгубили тај увид, почели бисмо да намећемо бремена онима који долазе у потрази воде живе. Вера у ту љубав је сасвим једноставна стварност, тако једноставна да је свако може примити. А та вера може померати горе. Тада, чак и ако je свет често разтрган насиљем и сукобима, начин на који га ми посматрамо може бити испуњен надом.

Брат Алојз

Књиге брата Рожеа

(Наслови на француском и енглеском)

1958, Vivre l’Aujourd’hui de Dieu / Living Today for God
1965, Dynamique du provisoire / The Power of the Provisional
1968, Violence des pacifiques / Violent for Peace
1971, Ta fête soit sans fin / Festival Without End
1973, Lutte et contemplation / Struggle and Contemplation
1976, Vivre l’inespéré / A Life We Never Dared Hope For
1979, Etonnement d’un amour / The Wonder of a Love
1980, Les Sources de Taizé / The Sources of Taizé
1982, Fleurissent tes déserts / And Your Deserts Shall Flower
1985, Passion d’une attente / A Heart that Trusts
1988, Son amour est un feu / His Love is a Fire
1995, En tout la paix du cœur / Peace of Heart in all Things
2001, Dieu ne peut qu’aimer / God is Love Alone
2005, Pressens-tu un bonheur / Glimmers of Happines

Књиге које је написао са мајком Терезом

1986, Le Chemin de Croix / Meditations on the Way of the Cross
1989, Marie, Mère des Réconciliations / Mary, Mother Of Reconciliations
1992, La prière, fraîcheur d’une source / Prayer: Seeking the Heart of God


Сваке године брат Роже je писао „писмо” уз кога су млади разговарали целе наредне године, било код куће или током једног од сусрета у Тезеу. Ово писмо је оснивач Тезеа често писао у месту обележеном сиромаштвом, где је боравио неко време: Калкути, Чилеу, Хаитију, Етиопији, Филипинима, Јужној Африци...

Брат Роже је примио следеће награде

09. 04. 1974: Награда Темплетон, Лондон
13. 10. 1974: Награда за мир немачког сајма књига, Франкфурт
21. 09. 1988: УНЕСКО награда за учење о миру, Париз
04. 05. 1989: Награда Карло Велики, Ахен
20. 11. 1992: Награда Роберт Шуман, Стразбур
24. 04. 1997: Нотр Дам награда за међународну хуманитарну службу, Универзитет Нотр Дам, Индијана, САД
22. 10. 2003: Награда Дигнитас Хумана, Богословија Светог Јована, Колеџвил, Минесота, САД

Printed from: https://www.taize.fr/sr_article10203.html - 26 June 2022
Copyright © 2022 - Ateliers et Presses de Taizé, Taizé Community, 71250 France