|
Брат Роже 2005.
Будућност мираПреведено на 55 различитих језика (укључујући 24 азијских), ово писмо, кога је написао Брат Роже из Тезеа, објављено је током Европског сусрета младих у Лисабону. Оно ће бити почетна тачка за размишљање кроз читаву 2005. годину током седмичних сусрета у Тезеу, а исто тако и током сусрета који се одржавају у различитим крајевима Европе и света.
“Boг вам спрема, а не несреће; Бог вам жели дати будућност и наду.” [1] Мноштво људи данас чезне за будућношћу у миру, да се човечанство ослободи претњи насиља. Ако су неки захваћени бригом о будућности и стога заустављени, широм света постоји и инвентивна, стваралачка младеж. Ови млади људи не допуштају себи да буду ухваћени у спирали суморности. Они знају да нас Бог није створио да будемо пасивни. За њих, живот није предат хиру судбине. Свесни су да је оно што може да парализује човека, скептичност и обесхрабрење. Тако ти млади траже, свом својом душом, да припреме будућност мира а не несреће. Више него што и сами схватају, они успевају да од свог живота праве светло које сија око њих. Понекад у летњим вечерима у Тезеу, под небом пуним звезда, кроз наше отворене прозоре чујемо младе људе. Стално смо изненађени да их има у тако великом броју. Они трагају; они се моле. И ми кажемо себи: њихове тежње за миром и поверењем су као ове звезде, мале светиљке у ноћи. Живимо у таквом времену у коме се многи људи питају: шта је вера? Вера је скромно поверење у Бога, неопходан полет поверења кога предузимамо безброј пута током нашег живота. Сви можемо имати сумње. Али оне нису разлог за бригу. Наша најдубља жудња је да чујемо Христа који шапуће у нашим срцима: “Да ли оклеваш? Не брини, Дух Свети са тобом остаје заувек.” [3] Неки су, на своје изненађење, открили следеће: Божја љубав се може испунити чак и у срцу које обузимају сумње. [4] Једно од првих ствари које Христос говори у Јеванђељу је: “Блажени сиромашни духом!” [5] Да, блажени су они који теже ка једноставности, једноставности срца и једноставности живота. Сиромашни духом настоје да живе у садашњем тренутку, да поздраве сваки дан као Божју данашњицу. Зар дух једноставности не зрачи спокојном радошћу, као и весељем? Једноставно срце не тврди да оно само разуме сву веру. Оно каже себи: “Други разумеју боље што ја слабије разумем и помажу ми да наставим свој пут.” [6] Поједностављење нашега живота нам омогућава да се саосећамо са најнесрећнијима, да би ублажили патње тамо где постоји болест, сиромаштво, глад… [7] Наша лична молитва такође је једноставна. Да ли сматрамо да нам за молитву треба пуно речи? [8] Не. Догоди се да је неколико речи, чак и оних невештих, довољно да све поверимо Богу, наше страхове као и наша надања. Предајући се Светоме Духу, пронаћићемо пут који води од бриге ка поверењу. [9] И кажемо му: Да, Свети Дух у нама пали зрачак светлости. Без обзира како слаба она била, у нашим срцима буди жељу за Богом. И проста жеља за Богом већ је молитва. Молитва нас не чини мање укљученим у токове света. На против, ничим не показујемо већу одговорност него молитвом. Што се више сасвим једноставно и скромно молимо, то више смо подстакнути да волимо и то искажемо нашим животом. Где можемо пронаћи једноставност неопходну да би живели Јеванђеље? Христове речи нас просветљују. Једнога дана је рекао својим ученицима: “Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско.” [10] Ко ће довољно казати шта нека деца могу да пренесу на друге својим поверењем? [11] Онда ми би смо желели да Бога замолимо: “Боже, који нас волиш, учини нас скромнима; подај нам велику једноставност у нашој молитви, у међуљудским односима, у прихватању других…” Исус Христос дође на земљу не да би икога осудио него да би људима отворио путеве заједништва. Две хиљаде година је Христос присутан Светим Духом [12], и његово тајанствено присуство се чини опипљивим у видној заједници [13] која окупља жене, мушкарце, младе људе, који су позвани да заједно иду напред, не раздвајајући се један од другога. [14] Но кроз своју историју, Хришћани доживљавају многе потресе: расколи су се појавили међу онима који додуше се позивају на истога Бога љубави. Поновно стварање заједништва је неопходно данас; не може се стално одлагати за касније, до краја времена. [15] Да ли хоћемо да учинимо све што можемо да би се Хришћани окренули духу заједништва? [16] Постоје Хришћани који већ живе, без чекања, у заједништву једни са другима тамо где се налазе, сасвим скромно, сасвим једноставно. [17] Кроз сопствени живот, они желе Христа да учине присутним и за многе друге. Они знају да Црква не постоји сама за себе већ за свет, да би у њега поставила квасац мира. “Заједница” је једно од најлепших назива за Цркву. У њој не може бити узајамна строгост, већ само чистота, срдачна доброта, самилост… и капије светости могу да се отварају. Јеванђеље нам нуди изненађујуће откриће: Бог не ствара ни страх ни бригу. Бог једино може да нас воли. Присуством свога Светог Духа, Бог долази да преобрази наша срца. И у једноставној молитви можемо наслутити да никада нисмо сами: Свети Дух задржава у нама заједништво са Богом, не у неком пролазном тренутку већ до живота који никада не престаје. [1] Ове речи написане су шест стотина година пре Христа. Видети Јеремија 29,11 и 31,17. [2] Ове године када је десет нових земаља придружено Европској Унији, многи млади Европљани су свесни да живе на континенту који, након што је претрпео многе расколе и сукобе током много година, сада тежи јединству и иде напред путем мира. Тензије остају, наравно, као и облици неправде или чак и насиља, што буди сумње. Битно је не прекинути започето: трагање за миром лежи у самим темељима изградње Европе. Али ово не би било ни од каквог значаја ако је једина сврха да се изгради јачи, богатији континент, и ако Европа подлегне искушењу да се повуче у своје сопствене границе. Европа постаје оно што заиста јесте када је отворена за друге континенте, солидарна са сиромашним народима. Њена изградња има смисао када се посматра као корак унапред у служби мира за читаву људску породицу. Ето зашто, иако се наш сусрет на крају ове године зове “Европски сусрет”, ми више волимо да га гледамо као “ходочашће поверења на земљи”. [3] Видети Јован 14,16-18, 27. Бог постоји независно од наше вере или сумњи. Када у нама постоје сумње, то не значи да се Бог од нас удаљује. [4] Једног нада Достојевски је написао у својој Свесци: “Ја сам дете сумњи и неверја. Колико само патње ме је то коштало и даље ме кошта, та жудња за веровањем, које у мојој души толико расте колико у мени расту аргументи против њега…. Моје ’осана!’ је прошло кроз искушење сумњи.” И даље је Достојевски могао да напише: “Нема ничег лепшег, ничег дубљег и ничег савршенијег од Христа. Не само да нема, него не може бити.” Када овај човек Божји наслућује да у њему истовремено постоји неверник и верник, његова страсна љубав за Христом стога није умањена. [5] Матеј 5,3 [6] Чак и када је наше веровање крхко, не ослањамо се само на нашу веру, већ и на поверење наших предака као и оних који нас сада окружују. [7] Светски програм хране Уједињених Нација је недавно објавио мапу региона глади у свету. Упркос успеху постигнутом у протеклих неколико година, 840 милиона људи и даље гладује, укључујући 180 милиона деце млађе од пет година. [8] Видети Матеј 6,7-8 [9] Овај начин предаје се може одржавати једноставним молитвеним песмама, понављајући речи, као на пример ове: “У Богу је мир души мојој.” Док радимо или док се одмарамо, такве песме се настављају у нашим срцима. [10] Матеј 19,14 [11] Деветогодишњи дечак, који је дошао на недељу дана да би се са нама молио, једног дана ми је рекао: “Отац нас је напустио. Никада га не видим, али га и даље волим и ноћу се молим за њега.” [12] Видети 1 Петар 3,18; Римљанима 1,4 и 1 Тимотеју 3,16 [13] Та заједница се зове Црква. У Божјем срцу, Црква је једна; она не може бити подељена. [14] Што се више приближимо Јеванђељу, то се више приближавамо један другоме. А раздирајући расколи се удаљују. [15] Христос нас зове да се помиримо без одлагања. Не можемо да заборавимо његове речи у Јеванђељу према Светом Матеји: “Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој” (5,23). “Најпре” а не “Одложи за касније.” [16] У Дамаску, на Блиском Истоку сав у искушењима, живи грчко-православни Патријарх Антиохијски, Игњатије IV. Он је написао ове упадљиве речи: “Екуменски покрет иде уназад. Шта је остало од почетног пророчког догађаја који су, међу осталим, личности као Папа Јован XXIII и Патријарх Атенагора остварили? Наше поделе чине Христа непрепознатљивим; оне су у супротности са његовом вољом да смо једно ‘да свет верује’. Потребне су нам хитно пророчке иницијативе да би смо извукли екуменизам из јарка у коме се, плашим се, заглавио. Имамо хитну потребу за пророцима и светцима који би помогли нашим Црквама да се покају узајамним опраштањем.” [17] Током његове посете Тезеу, 5. октобра 1986, Папа Јован Павле II предложио је пут заједништва говорећи нашој заједници: “Желећи да и сами будете ‘парабола заједништва’, помоћићете свима онима које сретнете, да буду верни својој црквеној припадности која је плод њиховог одгоја и њиховог свесног избора, али такође и да дубље уђу у тајну заједништва, које је Црква по Божјој намери.” |