Брат Алоиз 2007.

Писмо из Калкуте

Пре тридесет година брат Роже је са браћом и младима са различитих континената провео неко време у Калкути, где су живели у сиромашним областима и учествовали у раду Мајке Терезе са напуштеном децом и људима на самрти. Вратио се са Писмом Божјем народу, објавио га је током сусрета младих у катедрали Нотрдам у Паризу. Касније је заједно са Мајком Терезом написао неколико порука и три књиге.
 
Ово присуство 1976. године је било семе трајног односа наше Заједнице са индијским Хришћанима. Посете широм земље, два међународна сусрета у Мадрасу и сталан долазак младих Индијаца у Тезе, обележили су различите видове овог односа. А Калкута је наставила да нас подсећа како на људску немаштину, тако и на лица особа које дају своје животе за најсиромашније и тако зраче светлост.
 
Због тога сам сматрао да је битно вратити се у Калкуту и тамо припремити сусрет. Он је од 5.-9. октобра 2006. окупио око 6000 младих, углавном из Азије. Сусрет је био покушај да се дâ нова размера „ходочашћу поверења“ – да будемо уз младе из Азије на њиховом континенту, да се саслушају и да
се подржи њихова нада. Писмо из Калкуте је написано после овог сусрета, како би било објављено на Европском сусрету младих у Загребу.

Настављајући „ходочашће поверења на земљи“ које окупља
младе из многих земаља, све дубље разумемо ову стварност:
сви људи су једна породица и Бог живи у сваком човеку без
изузетка.

У Индији, као и у другим деловима Азије, открили смо
како се потпуно природно придаје пажња Божјем присуству
у свим створењима и како она у себи садржи поштoвање других људи и онога што је за њих свето. Данас, у савременим друштвима, јако је битно поново оживети ту пажњу према Богу и то поштовање људи.

Сваки човек је за Бога светиња. Христос је раширио своје руке на крсту како би у Богу окупио читаво човечанство. Ако нас шаље да све до краја земље пренесемо Божју љубав, то ће се пре свега десити дијалогом живота. Бог нас никад не наводи да одмеравамо снаге са онима који га не познају.

Веома пуно младих широм света је спремно да учини видљивијим јединство људске породице. Они се препуштају изазову овог питања: како се одупрети свим облицима
насиља и дискриминације, како превазићи зидове мржње или равнодушности? Ови зидови постоје међу народима и континентима, али су такође и близу нас, па чак и у људском срцу. Зато је на нама да изаберемо: изабрати да волимо, изабрати наду.

Огромни проблеми наших друштава могу бодрити дефетизам. Бирајући да волимо, откривамо простор слободе за изградњу будућности за нас и за оне који су нам поверени.

Са мало средстава, Бог нас чини ствараоцима са њим, чак и где околности нису повољне. Идући ка другима, понекад празних руку, слушајући, покушавајући да разумемо… и већ безизлазна ситуација може бити промењена.

Бог нас чека код оних који су сиромашнији од нас. „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“ [I]

Како на Северу тако и на Југу, велике неједнакости хране страх о будућности. Неки људи смело посвећују своју енергију како би променили структуре неправде.

Сви ми би требали да се запитамо какав живот водимо. Требамо да поједноставимо наше животе. И тада ћемо постати спремнији да приђемо другима са отвореним срцем.

Данас постоји мноштво иницијатива за дељењем доступних свакоме. Довитљиви и поштенији облици трговине или микро-кредити су показали да привредни раст и солидарност са најсиромашнијима могу ићи једно са другим. Неки људи пазе да део њихових прихода доприно си већој правичности.

Давање нашег времена је драгоцено како би наша друштва добила хуманији изглед. Свако може да настоји да саслуша и подржи чак и једну особу: занемарено дете, младу особу без посла или наде, некога ко је у потреби, старију особу.

Изабрати да волимо, изабрати наду. Ако идемо овим путем са истрајношћу, изненадиће нас да откријемо да, пре него што смо било шта учинили, Бог је изабрао свакога од нас: „Не бој се, позвах те по имену твом; мој си. Јер сам ја Господ, Бог твој, откако си ми постао драг, прославио си се и ја те љубих.“ [II]

У молитви стављамо себе и оне који су нам поверени пред Божје милосрдне очи. Бог нас прима онакве какви јесмо, са добрим, али такође и са унутрашњим противуречностима
па чак и нашим недостацима. Јеванђеље нас уверава да наше слабости могу постати врата кроз која Свети Дух улази у наш живот.

Пре тридесет година, брат Роже је у Калкути написао: „За тебе је молитва извор љубави. У потпуној несебичности, предај себе, тело и душу. Сваки дан уђи дубље у неколи
ко редова Светог Писма, да би дошао лицем у лице са Другим, са Васкрслим Господом. Пусти да се у тишини жива реч Христова роди у теби, а затим је одмах спроведи у дело.“

Када је напуштао Калкуту, додао је:

„Одлазимо након што смо открили, у средишту велике немаштине, задивљујућу виталност једног народа, и наишли на сведоке другачије будућности за све. Као допринос овој будућности, Божји народ има једну могућност која га одређује: распрострањен по целом свету, може да изгради параболу дељења у породици људи. Оваква парабола ће имати довољно снаге да се шири, померајући чак и најнепокретније структуре и стварајући заједништво у породици људи.“ [III]

Овај позив брата Рожеа је данас битан више него икад. Расути по свету, Хришћани могу одржати наду за све, ако укорене своје животе у овој чудесној вести: након Христовог васкрсења, наше човечанство није више распарчано.

Како можемо бити сведоци Божје љубави на земљи ако дозволимо да се продуже поделе међу Хришћанима? Усудимо
се да напредујемо ка видљивом јединству! Када се заједно
окренемо Христу, када дођемо да се заједно молимо, Свети
Дух нас већ уједињује. Скромно, у молитви, стално учимо
да припадамо једни другима. Да ли ћемо имати храбрости да
више не делујемо а да при томе не мислимо на друге?

Што се више приближимо Христу и његовом Јеванђељу, више се приближавамо један другоме.

Узајамним прихватањем се размењују дарови. Целина ових дарова је данас неопходна да се глас Јеванђеља учини разговетним. Они који су ставили своје поверење у Христа, позвани су да понуде своје јединство свима. И хвâла Богу може избити.

И онда се прелепа прича Јеванђеља остварује: зрно горушчино које узевши човек баци у врт свој, и узрасте и поста дрво велико, и птице небеске настанише се на гранама ње-
говим. [IV] Усађени у Христа, откривамо способ ност да се отворимо свима, чак и онима који не могу да верују у њега или су равнодушни. Христос је постао слуга свима; он не понижава никога.

Више него икад, данас имамо могућности да живимо заједништво које превазилази границе међу народима. Бог нам даје свој дах, свога Духа. И ми се молимо: „Управи ноге
наше на пут мира.“ [V]


1 На почетку своје службе, папа Бенедикт XVI је написао: „Сви људи припадају једној истој породици.“ (Порука за Светски дан мира, 2006.)

У Калкути, Хришћани су мањина међу другим великим историјским религијама. У Индији, напетости међу религијама су понекад водиле у озбиљно насиље. Међутим, узајамно поштовање представља суштину односа међу религијама.
Прославе сваке од традиција се поштује од стране других, и могу чак постати прилика за дељење.

2 Млади Либанац, отац породице, писао нам је када су бомбардовања на Блиском истоку појачавана са обе стране: „Мир у срцу је могућ! Када сте били понижавани, искушење је жеља да понижавање узвратите. Упркос патњи, упркос мржњи која је јача и јача, упркос жудњи за осветом која извире у
нама у тренуцима слабости, ја верујем у тај мир. Да, мир овде и сада!“

3 Неки од тезејске браће живе већ тридесет година у Бангладешу са људима који су скоро сви Муслимани. Они деле свакодневни живот најсиромашнијих и најнапуштенијих. Један од њих је написао: „Све више откривамо да они које је одбацило друштво, због своје слабости и своје очигледне
бескорисности, присуство су Бога. Ако их примимо, постепено нас наводе да оставимо за собом свет хиперконкуренције и да кренемо ка свету заједништва срца. При великој различитости религија и култура, нашим присуством у Бангладешу желимо да будемо знак да служење нашој немоћној браћи и сестрама отвори пут ка миру и јединству.”
Оно што је Мајка Тереза започела у Калкути наставља да сија кроз њене сестре. Брига о најсиромашнијима и пружање
љубави су тако јасан знак Божје љубави. Веома пуно људи
широм света корача истим путем солидарности: шта би било са нама без њих на овој земљи?

4 Неједнакости пре или касније воде у насиље. 20% светског
становништва, живећи у најразвијенијим земљама, користи
80% природних светских ресурса. Одговорно управљање изворима енергије и пијаћом водом постаје све хитније.

5 Поводом сахране брата Рожеа, приор манастира Велике Картузије, Марселин Тевес, је написао: „Драматичне околности смрти брата Рожеа су само спољни облик који још више обелодањује рањивост коју је гајио као врата кроз која Бог воли да долази к нама.“ (Види такође 2 Коринћанима
12,10)

6 Хришћанин из четвртог века је добро објаснио како се молитва и деловање допуњују. За њега, учествовање у Евхаристији нас наводи на солидарност са сиромашнима: „Желиш да одаш почаст телу Спаситеља? Исти онај који је рекао: Ово је тело моје, такође је рекао: Огладњех, и не дадосте ми да једем. Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. Зато одај почаст Христу делећи своје имање са сиромашнима.“ (Свети Јован Златоусти, Хомилија 50 на Матеја.)

7 Већ Хришћани првих генерација, малена мањина у свету, су имали ово убеђење: Христос разруши преграду која је растављала народе дајући свој живот на крсту. (Види Ефесцима 2,14-16)

8 Хришћанин из Палестине у шестом веку је написао: „Замислите да је свет круг, да је Бог средиште, и да је обим различити начини по којима људи живе. Када они који желе да се приближе Богу крену ка центру круга, они се у исто време, приближавајући се Богу, приближавају један другоме. Што ближе прилазе Богу, ближе прилазе један другоме. Што више прилазе један другоме, ближи су Богу.“ (Ава Доротеј из Газе, Поуке VI)

9 „Односи Цркве са другим религијама су надахнути
двоструким поштовањем: поштовањем према човеку у
његовог потрази за одговорима на најдубља животна питања,
и поштовање према делу Духа у човеку. (…) Свака молитва је
подстакнута Светим Духом, који је тајно присутан у сваком људском срцу.“ (Јован Павле II, Redemptoris missio)

Као Хришћани не можемо сакрити чињеницу да је у средишту
наше вере Исус Христос, који је посредник између Бога и људи на јединствен начин (види 1 Тимотеј 2,5). Али та чињеница не да спречава прави дијалог, већ нас на њега обавезује, јер је Исус јединствен баш по својој
понизности. Зато никада нећемо моћи да гледамо са висине на
друге у његово име, већ само да их прихватамо и да допустимо да нас други прихватају.

10 Један од оних који нас могу подржати на овом путу је Дитрих Бонхофер. У најмрачнијим часима двадесетог века, он је дао свој живот све до мучеништва. Неколико месеци пре своје смрти, написао је у затвору ове речи које
ми сада певамо у Тезеу:
Боже, сабери моје мисли ка Теби.
Уз Тебе је светлост, Ти ме не заборављаш.
Уз Тебе је помоћ, уз Тебе трпљење.
Не разумем Твоје путеве,
Али Ти знаш пут за мене.

[IМатеј 25,40

[IIИсаија 43,1-4

[IIIБрат Роже, Писмо Божјем народу, 1976.

[IVВиди Лука 13,18-21

[VВиди Лука 1,79

Printed from: http://www.taize.fr/sr_article4285.html - 27 September 2020
Copyright © 2020 - Ateliers et Presses de Taizé, Taizé Community, 71250 France