Када је напустио Женеву 1940. године како би основао заједницу Тезе, брат Роже је био покренут следећим опажањем: да би Хришћани били покретачи мира у човечанству, не смеју одложити међусобно помирење за касније. Много година касније, ево како је описао сопствени пут:

„Означен животним сведочењем моје баке, следећи је, открио сам сопствени Хришћански идентитет мирећи у самом себи веру мојих предака са тајном католичке вере, без раскида заједништва са било ким.“

Овај пут који је отворио брат Роже је осетљив, захтеван. Нисмо готови са његовим истраживањем.

У Христу припадамо један другоме. Када су Хришћани подељени, порука Јеванђеља постаје нечујна.

Како можемо одговорити на нове изазове наших друштава, пре свега секуларизацију и међусобно разумевање међу културама, а да не окупимо дарове Светог Духа положене у свим Хришћанским породицама? Како свима да пренесемо мир Христа ако останемо подељени?

Не губимо узалудно снагу у поделама међу Хришћанима, некад чак и у оквиру исте вероисповести! Нађимо се чешће заједно у Божјем присуству, слушајући Реч, у тишини и слави:

Једном месечно или у три месеца позовимо оне који живе у нашем граду, селу или региону на „бдење за помирење“. [1]

Да би смо припремили овакво бдење, млади могу кренути ка другима, ка другој парохији, другом покрету или групи, па чак и позвати младе који трагају за вером.

Тако ће жеља расти да заједнички урадимо оно што може бити урађено. Оно што нас једини је много важније од оног што нас дели: допустимо да се оваква стварност опази у нашем животу!

Размена дарова међу различитим Хришћанским традицијама је већ почела. У Тезеу видимо како кроз заједничку молитву и личне сусрете узајамно уважавање расте, и та се размена дешава природно.

 

Поједини облици Тајне вере су боље обухваћени различитим Хришћанским традицијама.

 

Хришћани са Истока су одувек наглашавали Христово васкрсење које већ преображава свет. Нису ли због тога многи од њих успевали да издрже деценије патњи у прошлим вековима? Исток је сачувао учења Светих Отаца са великом веродостојношћу. Монаштво, које је подарио Западу, је удахнуло контемплативни живот читавој Цркви. Могу ли се Западни Хришћани више отворити овим богатствима?

 

Хришћани Реформације истакли су следеће стварности Јеванђеља: Бог даје своју љубав безусловно; својом Речју долази свакоме ко је слуша и извршава; једноставно поверење вере води слободи Божје деце; заједничким певањем се допушта Божјој речи да продре у нас. Зар ове вредности нису неопходне свим Хришћанима?

 

Католичка Црква је кроз историју одржала видљивом општост заједништва у Христу. Стално је тежила равнотежи између помесне и васељенске Цркве. Једна не може да опстане без друге. Служба заједништва на свим нивоима је помогла да се одржи јединство у вери. Могу ли сви крштени да иду даље у постепном разумевању ове службе?

 

Без обзира на вероисповести, хитно је развити размену дарова међу континентима. Хришћани Европе, на пример, могу много тога да приме од Цркава других континената. За узврат свему ономе што су те Цркве примиле од Европе, оне јој данас могу узвратити Јеванђеоском свежином.

 

Мученици и сведоци Христа воде нас једној јединој заједници. Они хране нашу наду и нашу одлучност да трагамо за видљивим јединством међу свим Хришћанима.