Све је почело 1940. године када је брат Роже у својих двадесет и пет година напустио Швајцарску, земљу у којој се родио, да би отишао да живи у Француску одакле потиче његова мајка. Годинама је боловао од туберкулозе, и током дуготрајног опоравка, у њему је сазрео позив да оснује заједницу.

Кад је почео II светски рат, брат Роже је био уверен да треба прво помагати људима у невољи, као што је то и његова бака чинила у I светском рату. Мало село Тезе, где се сместио, било је близу граничне линије која је делила Француску на пола, па је то било право место за прихватање избеглица. Његови пријатељи из Лиона су били срећни што су, људима који су тражили склониште могли да дају адресу Тезеа.

Уз помоћ малог кредита, брат Роже је успео да купи кућу у Тезеу која је била годинама ненасељена. Замолио је једну од својих сестара, Женевијев, да дође и помогне око избеглица. Већина избеглица који су се крили, били су Јевреји. Материјални ресурси били су ограничени. Није било пијаће воде, тако да се за њу морало да иде до сеоског извора. Храна је била једноставна, обично су то биле супе од кукурузног брашна, јефтино купљеног у оближњем млину. У жељи да не чини било какав притисак на оне који су се крили, брат Роже се молио сам; а често је ишао у шуме близу кућа и певао. Женевијев је објаснила онима који имају потребу за молитвом, да то чине у тишини своје собе, тако да се нико од избеглица, посебно они који су били Јевреји или агностици, не би осећали непријатно.

Родитељи брата Рожеа замолили су породичног пријатеља, пензионисаног француског официра да их држи на оку, знајући да су њихови син и ћерка у опасности. И он је то чинио стално. У јесен 1942. године, он их је упозорио да су откривени и да сви требају хитно да напусте место. До краја рата брат Роже је живео у Женеви где је и започео заједнички живот са својом првом браћом. У Тезе успевају да се врате 1944. године.

Завет прве браће

Неки млади адвокат из краја је 1945. године основао удружење које се бринуло о дечацима, ратним сирочићима. Браћи је предложио да неке од њих приме у Тезе. Пошто заједница одраслих није могла да прими децу, брат Роже је замолио сестру Женевјев да се врати и брине о њима, постајући њихова мајка. Недељама, браћа су такође дочекивала Немце – ратне заробљенике смештене у кампу у близини.

Постепено, други млади људи су долазили и прикључивали се првобитној групи. За Ускрс 1949. године, седморо њих су се заветовали на целибат за цео живот и на заједнички живот у једноставности.

Повучен неко време у тишину, током зиме 1952-53. године, оснивач заједнице је написао Правило Тезеа, које изражава „основе које чине заједнички живот могућим“.