На обалама Љубљанице, први прави дани пролећа су одали диван утисак блажености у пешачкој зони центра града. Као и у мозаику, сваки од учесника, волонтера, хришћана града је својим присуством допринео бојама, а разноликост земаља, генерација, култура и хришћанских вероисповести дао је праву идеју о универзалности Цркве.

Неке је овај догађај подсетио на раније окупљање одржано пре двадесет пет година у истом граду, кога се брат Алојз присетио у својој медитацији прве вечери сусрета.

Ми сада у Љубљани живимо следећу станицу ходочашћа поверења на земљи. Добро је сетити се да је ово ходочашће почело пре много година и да треба посебно обележити станицу од пре 25 година у којој су учествовали родитељи неких од вас. Не заборавимо да је брат Роже први пут посетио Словенију на предивном сусрету у Стични. У међувремену смо вођени на путу слободе. Чак иако је овај пут понекад тежак и пун препрека, желимо да обновимо нашу захвалност за ове слободе и да идемо храбро напред.

Млађе генерације носе сећања на сукобе који су, пре две деценије, поделили овај део Европе. Стефан, из јужне Аустрије, пише:

Још увек сам веома дирнут драгоценим разговорима са мојим домаћином, сусретима на радионицама и наравно заједничким молитвама. Одрастајући у Вилаху, граду у близини границе са Словенијом, као дете сам живео сукобе 90-их. Видео сам тенкове како се позиционирају на врховима планина, војнике који пролазе кроз мој град, моје родитеље који постају нервозни. Данас сам са великим гостопримством дочекан у слободној и демократској земљи. У Богу је све могуће - границе се могу превазићи, па чак и у најмрачнијим тренуцима Он је са нама, а живот у заједништву постаје могућ.

Прелазак граница, то је оно што су сви млади који долазе изван Словеније искусили да би стили у Словенију. Марија и Радек из Пољске, објашњавају како је њихов пут до Љубљане већ постао саставни део ходочашћа поверења:

Овај пут смо одлучили да путујемо ауто стопом. Требало нам је 26 сати да дођемо до Љубљане из Кракова. То је била одлична прилика за поверење у људе на које смо морали да се ослонимо током нашег путовања. Говорили смо им о Тезеу, поделили наше искуство и објаснили шта нас је навело да учествујемо на овом сусрету.

По доласку, ходочаснике је примио тим волонтера из града и околине, који су се припремали за овај тренутак неколико недеља. Парохије домаћини, као и парохијски центар за младе, су мислили о свакој ситници и доласци су заиста били очекивани. Матеј, из једне од парохија домаћина града, пише:

Од самог почетка припрема за сусрет, био сам одушевљен идејом да примимо младе Хришћане, молимо се са њима и радујемо се њиховој нади, вери и поверењу. Међутим, као координатор у мојој парохији, мој први задатак је био да пронађем породице домаћине за све ходочаснике и заиста сам дирнут отвореношћу породица које су често морале да одустану од својих слободних дана како би поздравили младе. Када су први ходочасници стигли и домаћини дошли по њих, искрена одушевљеност са обе стране био прави знак благослова Божијег.

Млади ходочасници су дошли из тридесет земаља, посебно из Централне и Источне Европе - Мађарске, Украјине, Пољске - али и Западне Европе, па чак и Непала и Новог Зеланда! Младић са Новог Зеланда каже:

Желим да се захвалим породицама домаћинима и парохијaма на њиховој љубазности и гостопримству. Сусрет је био јединствено искуство за Новозеланђанина попут мене. Било је и занимљиво и просветљујуће упознати и доживети словеначку културу, као и заједништво са младима из целе Европе. Пошто сам протестантског порекла, за мене је најупечатљивији део сусрета био откривање братске љубави и заједничких вредности међу Хришћанима. Заиста сам осетио заједништво и солидарност са младима које сам упознао у Љубљани.

Као што је често случај на сусретима ходочашћа поверења, понуђено и примљено гостопримство је једно од најупечатљивијих сећања. Неки млади су добили бицикле да олакшају кретање, а друге су домаћини испраћали сваки дан. Последњи дан су деца била тужна јер њихови гости одлазе. Лукас из Индонезије описује ово кратко пријатељство:

Сусрет у Љубљани ме подсећа на мој први европски сусрет у Загребу, у Хрватској. Људи су врло отворени и гостољубиви. Осећам да су везе у породици и заједници веома јаке. Поготово у мојој породици домаћину, видео сам праву родитељску љубав и плодове које она убире у деци.

Понекад комуникација није баш била лака, али то није омело добру вољу која се свуда осећала, како објашњава Данијел из Немачке:

Време проведено у Љубљани је за мене било веома важно. Доживео сам право пријатељство и осетио да сам заиста добродошао. На пример, у мојој породици домаћина, разговор није увек текао лако због језика, али сам провео веома пријатно време са њима, а атмосфера је била веома топла.

Сваки дан, јутарња молитва је била у црквама града, након којих су разговори у малим групама омогућавали младима да продубе своје размишљање о текстовима Светог писма и темама из „Писма 2012. Ка новој солидарности”.

У поподневним сатима, младима и Хришћанима града предложено је неколико радионица: о питањима везаним за веру, уметност, друштвени живот. Међу предлозима је укључен и обилазак Српске православне цркве, сведочење депортоване особе и сусрет у кући заједнице Арка, разговори са Малим Исусовим сестрама које живе у Љубљани и Загребу. Људи ангажовани у друштву и политичке вође су подржали сусрет својим присуством, а млади из различитих земаља су примљени у Скупштини града на неформалном састанку.

За вечеру су се млади окупили у парку, на позив исусовачке заједнице града, који су дали на располагање цркву Светог Јосифа, највећу цркву у граду. Декорација је била врло једноставна, а хор, музичари, и учешће свих учинили су заједничке молитве пуним дубине. Поред Тезејских песама на неколико језика, певане су такође и две песме из словеначког репертоара. Француски 16-то годишњак то описује:

Tоком тих неколико дана у Љубљани поново сам открио атмосферу молитве, песме и тишине заједнице Тезе. На ком год месту, увек је дивно певати међу толико младих људи. Молитве на словеначком су тако изузетно искуство које нећу моћи да заборавим.

Последњи ручак је подељен у парохијама домаћина, са породицама и младима. Било је тако лепо видети различите генерације које деле ланч пакете, деца, старци, младих странци. На крају сусрета, љубљански надбискуп је поздравио све учеснике на завршној молитви у градској катедрали, а онда је дошло време растанка. Брат Алојз је искористио прилику да се свим срцем захвали породицама и људима из парохија домаћина, као и бројним волонтерима који су учествовали на сусрету. Валерија из Белорусије овако сажима сусрет:

Током ових дана, могла сам да мислим о тајнама и радости постојања заједнице у Христу. То је тајна јер је свако прихваћен онакав какав јесте. Радост је, јер је као део овог тела имам наду да нећу изгубити оне које познајем и упознајем у мом животу. Ови дани су били испуњени новим познанствима и радости заједничког живота у јединству.