28. децембар: дан доласка

Наш “ораторио” (место у близини парохијске цркве које служи за разне активности са децом и адолесцентима) у Casciag-у отворен је од 9ч ујутру. Велики лонац вреле воде је спреман да се понуди врући чај; неке од мајки режу колаче и постављају столове и столице. Млади су заузети постављањем речи добродошлице на разним језицима. Одговорни за место пријема брзо понавља најосновије информације које се морају објаснити. „Транспортни тим“ спреман је да одведе младе ходочаснике са њиховим торбама на места пријема. Напољу пада снег, дува снажан ветар и јако је хладно. Хоће ли икад стићи? Око поднева још увек нема новости. Породице су већ почеле да нам телефонирају: када ће млади да стигну? У међувремену велика група адолесцената наговорена је да испроба плесове за „фестивал народа“. У 15ч: телефонски позив са станице: стигли су! Дрхтај радости и радозналости испуњава цели ораторио: сви на своја места! Хоће ли све стварно функционисати? Млади силазе са воза… Добродошли! Топла добродошлица за новопридошле путнике и одмах шоље врућег чаја, колачи и пице, и неколико речи на језицима које знамо… Тезе пустоловина је започела: 28. и 29. децембра 120 ходочасника који говоре шпански, француски, словеначки, хрватски, румунски и пољски део су наше пасторалне заједнице Barasso Casciago Luvinate Morosolo. Пријем је добро прошао. А шта сад у надолазећим данима?

29. децембар: сусрет

8ч: почиње јутарња молитва. Млади поспаних лица стижу у малим групама. Породице, испуњене радозналошћу, говоре о искуствима прве вечери проведене с младим ходочасницима. Тада застају и гледају око себе… много црвених тепиха на поду, наранџасте тканине на олтару, крст у средини и мале упаљене светиљке на степеницама. То је молитва у стилу Тезеа. Изненађује их прва песма, псалм и Јеванђеље на свим језицима, а затим тишина. Сви млади остају на молитви и разматрању у малим групама после молитве. Почињемо са међусобним упознавањем: свака особа се претставља… Долазим из… Моје име је… Учествовао сам већ на Тезе сусрету… ово је први сусрет за мене…католик сам… православац сам… какве различитости! Почетна сумња и неповерење нестају и срца се отварају. Заједно читамо „Недовршено писмо“ брата Рожеа, на тему мира. Мир који долази само од Бога, мир који је рођен опраштањем, мир који је дар. У 9.30ч сви су испред цркве: нема још много времена и морамо да трчимо како би ухватили воз за Милано у 10ч. Та вожња возом је још једна прилика да се иде негде заједно, с новим дискусијама, новим сусретима; граде се нови мостови.

30. децембар: молитва

Као и јуче, сви су овде на јутарњој молитви у 8ч. Предивно је; заиста врхунац! Данас се осећа јачи осећај учествовања. Људи стварно желе да се придруже и учествују. Певање је некако више из срца, тишина је дужа. Породице су запањене и задивљене… и укључене. За мале групе које разматрају на основу Писма нема довољно столица. Сви остају како би поделили своја искуства… на енглеском, француском, немачком, италијанском… Данас је посебан дан за нашу парохију. Следећи нашу обавезу домаћина током сусрета, сви заједно идемо на Сајам, да би тамо учествовали на молитви. С нама иду и многи адолесценти и родитељи. Њима је то први пут. Стижемо на Сајам у 11.30ч. Прва станица: информације, затим књижара, а онда у халу 9 на молитву и у ред за ручак. Млађи постављају многа питања и о свему међусобно расправљају. Идемо у молитвену халу за Италијане. Стигли смо међу првима и седамо близу места за браћу. Светла се гасе и молитва почиње. Браћа седе на малим столицама. Знатижељне очи наших младих покушавају да разумеју. Мало по мало почињу да певају, тихи су, слушају медитацију, као и хиљаде других младих овде присутних. „Данас сам у једноставности те молитве срео Исуса“, рекао је један шеснаестогодишњи Италијан.

31. децембар: Мир

Последњи дан у години. После молитве, данас нема разматрања по малим групама. Уместо тога: презентација „знака наде“. Неколико разних породица прича о свом избору да живе заједно у истој згради делећи заједнички простор, проблеме и наду „како би достигли јединство Јеванђеља“. Тада, након што млади одлазе у Милано, у ораторију се све припрема за „фестивал народа“; дворана, песме, програм. У суседној соби, друга група има пробу за молитву бдења и за Евхаристију; припремају преводе. Бдење почиње у 23ч. Свих 120 младих је овде. Упркос хладноћи и умору молимо за Мир. Црква је испуњена породицама, младима, адолесцентима и старијим људима. „Dona la Pace, Signore, a chi confida in Te“, „Дај нам мир Господе, нама који верујемо у Тебе“. У откуцају поноћи сви су у загрљају. Честитке се размењују на свим језицима. Нови пријатељи траже погледом један другога у гужви. Око велике ватре напољу у снегу сви певамо, и грлимо се, и захваљујемо се на сусрету, на гостопримству које смо добили, за поклоне које смо поделили заједно. Након тога следи закуска у ораторију. Оближње пекаре и пицерије су нам бесплатно послале своје производе „како бисмо учествовали с вама у Европском сусрету“. Све до 2.30ч ујутро млади Италијани и други Европљани су играли, певали, рецитовали песме: чак и кроз забаву можемо славити Мир. „Европа народа“ расте!

1. јануар: „хвала вам“ и нови почеци

11.00ч: завршетак сусрета Евхаристијом. Око олтара и свештеника се налазе представници свих присутних народа. Изнад свих разлика налази се живеће јединство између Хришћана у имену Исуса. Јеванђеље се чита на сваком језику. Хомилија, је читана на италијанском, а затим преведена и подељена по групама. „Тезеово ходочашће у Милану је завршено“, рекао је један од организатора добродошлице коју је парохија понудила својим гостима, „али право ходочашће поверења започиње сада, код куће, у вашим домовинама, у вашим заједницама. Срећан пут кући!“ Све је пуно емоција, аплауза, топлине, захвалности. Размењују се адресе; сви се међусобно грле, сликају, обећавају да ће се поново срести у Загребу, у Хрватској, крајем 2006. године. Сви се враћају у породице код којих су били смештени на заједнички ручак. Време је кратко. У 13.45ч: последњи опроштај на станици. Чак и они људи који нису примили младе у своје породице придружили су нам се у том последњем тренутку, који смо поделили заједно. Породице поручују својим новим пријатељима: „Наша врата ће увек бити отворена за вас“. Воз стиже. Италијани се осећају потиштено, али још увек могу да певају: „1, 2, 3, 4, 5, 6, ћао!“ Воз одлази. Чудна тишина. Нема више потребе за журбом. Сами смо на станици; гледамо једни друге у очи. Осећамо се јако уморно, али нешто се посебно, јединствено догодило: прекрасно искуство Цркве. Сада, пред нама је изазов да живимо сваки овај дан, заувек.