Толики људи траже смисао у животу. Они траже нешто веће од лаких обећања која тако често испуњавају наше екране. Зар људи нису створени са правом сврхом? Шта нас може оспособити да то откријемо?

Када покушавамо да живимо у поверењу вере, понекад се питамо: Шта Бог хоће од мене? Имамо толике жеље. Којим путем могу ходати с Богом?

Током прошле године, у Тезеу су нас посетили млади из Украјине, Палестине, Либана, Никарагве, Мјанмара и других места погођених ратом и конфликтима. Њихова вера и жеља за праведним и трајним миром су нам биле надахнуће. Чули смо и сведочанства људи који раде у Гази или имају родбину која живи тамо. Можемо видети бол оних чији су најдражи били узети за таоце, и чути вапаје оних који траже правду под угњетачким режимима.

Такође сам провео време с браћом наше Тезејске заједнице који живе у малим братствима у Бразилу и Куби. Бразил још увек оптерећују наследство ропства и велика неједнакост. Ипак, постоје људи који одбијају да одустану; боре се да буду на страни најсиромашнијих. Мислим посебно на једну заједницу у граду Салвадору, где бескућници спавају у цркви и помажу један другоме.

На Куби сам видео храбар народ који се суочава с огромним тешкоћама. Упознао сам баку која је дала сву своју уштеђевину како би њен унук имао оно што му је потребно за почетак школске године. Његова мајка, као и многе друге Кубанке, напустила је земљу као мигрант у потрази за бољом будућношћу.

У многим местима, људи се питају: Како могу искористити слободу која ми је дата да изразим солидарност с онима који пате? Они траже начине да се оствари њихова жеља да воле и брину за друге, да чине своје животе смисленим помажући и служећи.

Наш свет има толико лепоте, али и толико неправде. Које је моје место у свему томе? Шта се од мене тражи да урадим? Ово је питање које често осећам у срцу, суочен са сложеношћу живота и изборима пред којима се налазим.

У Јовановом Јеванђељу, прве речи Исуса су "Шта тражите?" Поделио сам ово питање са групом од шест младих волонтера у Тезеу из шест различитих земаља распоређених на четири континента. Оно што следи надахнуто је оним што су ми рекли.

Желим да се захвалим њима и свим волонтерима који помажу у организацији сусрета у Тезеу, проводећи време с нашом заједницом у молитви и да боље разумеју Христов позив у својим животима.

frère Matthew

 

Тражење тишине

Након недељу дана у Тезеу, када их питају шта им је било најважније, многи млади говоре о искуству тишине. У свету који је хиперповезан и непрестано у покрету, то може изгледати изненађујуће.

Када нађемо време и искључимо улаз који никада не престаје, понекад у тишини заиста срећемо себе и такође назиремо већу стварност.

У Божијој прелепој твари, звук ветра, жубор потока и цвркут птица могу нас обузети и одвести ка тој унутрашњој тишини где заједништво са свим што постоји постаје опипљиво. Небо испуњено звездама може нас испунити чудом.^*

Исус је ушао у свет у тишини:^* „И Реч постаде тело и настани се међу нама.”^* Онај који је био с Богом и беше Бог пре почетка свега дошао је да буде с нама кроз скромно и смирено рођење у тишини ноћи:^* светлост која светли у тами.

И тако та тишина није празна. Она постаје место сусрета. У тишини нисмо сами. Али боримо се с тим јер је наш ум испуњен многим стварима. Како то каже Правило Тезеа, „Ако ти пажња лута, врати се у молитву чим приметиш своју расејаност, не жалећи се”.^*

Пре много векова, неко се молио: „Срце моје говори пред Тобом што си рекао: ‘Тражите лице Моје’; тражим лице Твоје, Господе!”^* Да ли ћемо се у тишини нашег срца опет и опет окретати ка тражењу Бога?

Молитва је често пре свега жеља,^* тиха чежња за миром у присуству Божјем. Када не знамо како да се молимо, Свети Дух је ту, молећи се у нама уздисима предубоким за речи.^* Док слушамо тај најдубљи део нашег срца, можемо схватити да Свети Дух тамо обитава. Суочавам се са собом и са Богом, који у мени дише.

Живи Боже, научи ме да те тражим у тишини свог срца, у лепоти твари, у слушању твоје Речи, у примању твоје смирене присутности.

Можемо ли се обавезати да ћемо сваког дана проводити време у тишини и ући у присуство Божије? Можда можемо почети са само пет минута. Почни читајући кратак одломак из Библије или захвали за оно што си примио/ла током претходног дана; или једноставно нађи време да будеш присутан/на.

 

Тражење правца

Тишина чини истинско расуђивање могућим. Када тражимо којим правацем да кренемо, тишина нам дозвољава да слушамо шта је најдубље у нама. Такође нам је потребна унутрашња слобода како бисмо могли да направимо одговорну одлуку. Таква слобода подразумева прихватање наших граница, али без страха: страх никада није добар саветник, и Бог никада не присиљава наша срца.

Свако тражи осећај припадности и неку врсту безбедности. И док тражимо аутентичан начин живота, понекад нам други људи могу помоћи да откријемо ко смо заиста. Можемо бити изненађени да уз помоћ других откријемо нешто што нисмо могли наћи сами.

У Јовановом Јеванђељу, два младића се налазе у долини Јордана са својим учитељем, Јованом Крститељем, коме верују. Не желећи да их задржи за себе, он их упућује другоме: Исусу. И они одлазе да га следе.

Када их Исус види, пита: „Шта тражите?” А када они одговарају: „Учитељу, где боравиш?”, он им рече: „Дођите и видите.”^*

Та два питања сажимају поступак тражења и откривања правца за живот са Христом. Почевши од наших жеља, преко изражавања наше чежње за вишим животом – „Шта тражите?” – настављамо да их суочавамо са ликом Исуса – „Учитељу, где боравиш?”

Исус, који нас позива да „дођемо и видимо”, је кротак и смирен срцем, и он нас воли безусловном, сигурном и неисцрпном љубављу. Хоћу ли смети да одговорим на његов позив упркос својим колебањима и сумњама?

Христе Исусе, покажи ми пут и припреми ме да га следим.^*

Ко су они који ми указују на Христа? Посвети тренутак захвалности за њих.

 

Тражење радости

Један од волонтера у Тезеу ми је рекао: „У мојој земљи млади покушавају да преживе у свету који нуди све; али дубоко унутра доминирају страх, немир и депресија.”

Суочавамо се с обећањима радости свуда око нас. Али толико од тих обећања не води до трајне радости, дајући само кратак тренутак задовољства.

Радост извире из дубине када схватимо да смо вољени због онога што јесмо. Када разумемо да је радост дар, а не нешто што можемо захтевати, открићемо како смо спремни да је примимо. Не покушавамо више да је произведемо на силу, и лаганим корацима идемо напред.

Исус је био позван са својим пријатељима на свадбу,^* и после неког времена вино је понестало. У том тренутку нешто недостаје: Исус је међу сиромасима. Срећући их у њиховом сиромаштву, он им даје оно што прелази њихова очекивања. Он им жели радост, и чини све да се она оствари.^*

Сећам се како сам пре много година био у Калкути у кући Мисионарки Љубави. На зиду је била реченица Мајке Терезе која ме је подсетила да нас Бог прихвата са нашим слабостима и не тражи од нас да будемо савршени. Не морамо увек бити јаки.

Наше унутрашње сиромаштво нам може створити бригу да нисмо довољно добри. То нас често доводи да прикривамо оно што заиста јесмо. Али ако дозволимо себи да стојимо с празним рукама пред Христом, он долази да их напуни, преображавајући то сиромаштво мало по мало.

Чак и у тренуцима када осећамо тугу, а радост изгледа далеко, могуће је сетити се како је Исус говорио о радости коју нико неће моћи да нам одузме.^*

Милостиви Боже, желимо да примимо Твоју радост без обзира на ситуацију у којој се налазимо. Када схватимо да нас волиш и отвараш нам пут до бескрајног живота, радост извире из наше дубине.

Размисли о томе шта можеш учинити да донесеш радост другима. Сретни се с неким лицем у лице, а не само виртуелно. Понекад у скромном служењу другима добијам много више у замену него што сам очекивао, посебно када видим радост на лицу оних које служим.

 

Тражење смисла

У свакоме од нас постоји жудња за смислом. Где можемо утолити ову жудњу? У нашим заузетим животима, негде унутра постоји тихи глас који шапће да смо вољени.

Један вођа по имену Никодим, који је тражио прави смисао живота, чуо је за Исуса.^* Дошао је ноћу да се састане с њим и да пронађе начин да своје мисли стави у речи.

Наша најдубља питања о вери, животу и смрти, смислу и сврси често остају неизговорена. Али све док не буду изражена, нешто у нама није задовољно, као што је било у случају Никодима.

Како тражимо, хоћемо ли следити наша питања све док нас не доведу до извора живота? Можда нећемо наћи све одговоре на наша питања; али када смело следимо Христа, можемо доћи до тачке у којој се морамо поверити Богу са разборитим поверењем.^* Тада откривамо Божију свеобухватну љубав и доброту.

Смисao Христовог живота није био да суди човечанству, већ да омогући сваком човеку да разуме да је вољен од Бога. Он долази да нам покаже пут ка све већој љубави. То је његова тајна.

Никодим је приступао ка светлу корак по корак. Годину или две после ноћног сусрета с Исусом, отворено га је бранио пред властима у Јерусалиму.^* Неколико месеци касније, када је Исус разапет на крсту, показао је велику храброст.^* Усудио се да се придружи групи Исусових пријатеља. Његова храброст довела га је у заједницу.

Води ме, светло благо, мраком сам окружен, води ме... Не тражим да видим далеки призор; један корак ми је довољан.^*

Покушајте да организујете сусрет на коме свако говори о томе како налази смисао у свом животу. За неке ће то бити из вере, за друге ће то бити кроз деловање, а трећи ће можда имати више питања него одговора. Такво дељење и пажљиво слушање може бити начин да охрабримо једни друге. Ако се чини прикладним, сусрет може почети песмом која призива Светог Духа и завршити песмом захвалности.

 

Тражење праведног света

Неправда – било да се ради о еколошкој девастацији,^* неједнакости, насиљу, угњетавању или рату – побуђује читав низ емотивних реакција: огорченост, бес, тугу и понекад очај. Али док исправно одлучујемо да се боримо против ње, зар нема опасности да се закључамо у своја мишљења и више не видимо изван њих?^* Чак постоји ризик да постанемо затвореници сопственог алгоритма и да будемо ухваћени у поларизацију која прети нашим друштвима.

Хајде да изађемо из своје кутије и дозволимо мишљењима различитим од наших да нас изазову, чак и када је немогуће сложити се.

Понекад морамо бити спремни да држимо сложене реалности заједно, тамо где се чини да нема решења.^* Слушање прича са различитих страна може бити мучно, али не чути их било би неправедно.

После вечерње молитве у цркви у Тезеу, млада жена ми је рекла: „Морам да препознам насиље које постоји у мени, али такође и да га држим уз своју потребу за контемплацијом.” Ово сам сматрао веома ослобађајућим. Уместо да потисне то осећање, или тврди да не постоји, она га је сместила поред своје жудње за Богом.

Постоји опасност да нас обузму разорне силе које су у свакоме од нас. Тако је лако демонизовати људе, чак и читаве нације. Тада ризикујемо да будемо увучени у спиралу насиља и да га настављамо. Контемплација – молитва – отвара нас другој димензији, водећи нас ка помирењу са оним што носимо у себи и проналажењу начина за изградњу мостова.

Свети Дух је ту да нас води путем где можемо доносити храбре одлуке. Брат Роже, који је започео наш заједнички живот у Тезеу, говорио је о креативном насиљу миротвораца^* које им омогућава да не подлегну искушењу да напусте пут Јеванђеља.

Исус отелотворује свет правде и исправних односа које Јеванђеља називају Царством Божијим. Али се разгневио и преврнуо столове продаваца и мењача новца у Храму да би направио места за Бога.^* Исус је жестоко говорио против верског лицемерја, али је такође знао да прими верског вођу попут Никодима. Био је упознат са фарисејима и прихватио њихово гостопримство,^* али је такође делио оброке с људима искљученим из друштва. Имао је бескрајну љубав за изгубљене овце свог народа Израила,^* али се дивио вери римског официра и исцелио његово дете;^* и допустио је да га изазове вера паганке коју је срео на путу у иностранству.^*

Преузимајући ризик успостављања односа са људима који су били другачији,^* Исус је неговао поверење и отелотворио Божију помиритељску моћ.

Ако знамо да светлост сија у тами и да, кроз једностaвне гестове људске доброте Божија љубав може победити, онда смо ослобођени да деламо.

Христе Исусе, у свом животу на земљи ниси оклевао да осудиш неправду, но си настојао да изградиш мостове са онима које си сретао на свом путу. Увећај нашу жеђ да премостимо раздоре који деле људе и народе, како би правда могла да цвета на земљи.

Којим конкретним корацима можемо да изградимо мостове где постоји подела? Тешко је да једна особа делује сама. Размисли с другима; сложите идеје; приближите се као група онима на рубу друштва. Шта значи слушати људе с различитим мишљењима, разумети њихове страхове, истовремено држећи се сопствених јеванђеоских вредности?

 

Тражење заједнице

Једна од волонтерки у Тезеу ми је рекла: „Желим да живим у складу са својим вредностима и јеванђеоским вредностима. Када доносим одлуку, питам се да ли је ово прикладно за друге, за планету и такође за мене? Желимо да изградимо бољи свет.”

Заједно једни са другима, са твари, са Богом – након изолације пандемије, да ли смо спремни да поново изградимо свет заједништва,^* брижан свет?^* Све је повезано; сви припадамо једни другима у нашем заједничком дому, твари која нам је дарована.

На крсту, Исусова заједница се распала. Јуда га је издао. Петар га се одрекао. Већина његових пријатеља је побегла. Чинило се да је сав Исусов рад на изградњи живота у заједници љубави, прихватању свију, завршен. Он је ризиковао да да свој живот чак и за оне који би га одбацили. Али у најтежем тренутку, заједница се поново рађа под крстом.^*

Према Јовановом јеванђељу, четири жене и један мушкарац остају с Исусом до краја. Без речи, они су једноставно ту. Постају сведоци заједнице коју Исус наставља да ствара и када ништа више не изгледа могуће.

Непријатељство и одбацивање прекидају људску заједницу. На Крсту, Исус преузима ово непријатељство и одбацивање на себе, изграђући заједницу чак и у тренутку највеће патње.^*

На крсту, Исус даје свог љубљеног ученика његовој мајци као другог сина, а он, представљајући све будуће ученике које Исус љуби, прима је у свој дом. Рађа се нова породица: заједница верника у Исуса, Црква – рођена не на људски начин из тријумфа и победе, већ из љубави која је већа од неме тишине патње. Ко би могао бити искључен из такве заједнице?^*

У Цркви смо позвани да стојимо заједно са онима који пате, са жртвама неправде.^* Сви смо људи, позвани да се прихватамо у правди и исправности, где се слобода и интегритет сваке особе поштују.

Исус завршава своје дело када умире уочи Суботе, седмог дана у недељи,^* баш као што је Бог завршио дело стварања седмог дана, видевши да је све „веома добро“.^* Дар који Исус даје својим животом на крсту је почетак нове твари. Он умире насилном смрћу – али „река живе воде“^* тече из његовог тела,^* воде која није ништа друго до Свети Дух који обнавља лице земље.

Тело Исусово стављено је у гроб нов у врту, врту који земља наша треба да постане.^* И у тишини седмог дана који следи, рањена твар, чији смо део и које је поверено нашој бризи, почиње своје тајно преображење.

Христе Исусе, дао си свој живот за сваку особу и показујеш нам колико си спреман да нам се посветиш. Стојимо под твојим Крстом с твојом мајком Маријом и твојим љубљеним учеником, и примамо оно што нам кажеш.

Са ким се тражи да стојимо? Како доживљавамо заједницу? Студенти могу делити кућу, молити се и делити оброке, посебно са страним студентима; други се састају недељно у нечијем дому. Примите оне који се осећају искљученим, превазилазећи њихов осећај неправде на једноставан начин.

 

Тражење мира

Жудимо за миром – унутрашњим миром и миром у овом свету који Бог толико воли. „Почните дело мира у себи, тако да, кад сте у миру, можете донети мир другима,”^* рекао је верник 4. века.

Када се Исус срео са Маријом из Магдале у врту на ускршње јутро, питао је: „Зашто плачеш? Кога тражиш?“^* Њене сузе се претварају у радост када схвати да онај за ким је чезнула није савладан смрћу. А Исус је затим послао да подели оно што је видела и чула са његовим осталим пријатељима.

Непосредно после тога, када их Исус среће, а они су пуни страха, његове прве речи су: „Мир с вама!”^* Улазећи у њихов страх, он им открива мир своје присутности. Дунувши на њих Светог Духа, даје им одговорност да наставе његов рад помирења.

Мир који им је Исус обећао пре смрти, „мир као што свет не даје”^*, много је више од одсуства конфликта. Библијска реч шалом укључује значај обнављања и целости. То је Божији мир који нам је поверен да бисмо га неговали и развијали.

Када помажемо другима да открију слободу и мир који им се нуде, када чинимо све што можемо да срушимо баријере непријатељства или зидове који људе затварају, тада учествујемо у самом Божијем животу. А када са дивљењем и захвалношћу гледамо на твар и бринемо за њу, зар не ходамо истим путем?

Сви ми имамо потребу да се утапамо у мир који Васкрсли Христос обећава сваком од нас. На тај начин можемо корачати заједно и пратити једни друге, сејући наду^* мало по мало. Чак и кроз најједноставније гестове, хоћемо ли тежити да постанемо знакови помирења, ходочасници мира, свако на свој начин, где год да нас Бог постави?

Слушајте гласове оних који пате због смртоносних сукоба или због насиља с којим се морамо суочити у нашим друштвима. Одржавање контакта с онима који живе у ратним зонама може бити начин да то учинимо. Подржите оне који се боре за правду у земљама с угњетавајућим режимима или с владама које промовишу рат. Да ли ће неки од тих људи бити спремни да поделе своје сведочанство? Припремите молитвено бдење за мир и поделите нека од тих сведочанстава. Слушајте шта нам Свети Дух говори данас.

Благослови нас, Боже љубави. Светим Духом увек усмеравај наше кораке док ходамо са Васкрслим Христом. Тежијмо да постанемо ходочасници наде, ходочасници мира.