TAIZÉ

Брат Алојз 2020

Увек на путу, 
никад без корена

 

Предлози за 2020.

Књижица у PDF формату

PDF - 393.9 ko


У септембру смо одржали нову станицу „ходочашћа поверења на земљи“ у граду Кејптаун. Јужна Африка је сјајна и лепа земља; пре 25 година, показала је свету снагу протеста против апартхејда и ненасилне транзиције, иако је данас земља још увек обележена дубоким поделама међу етничким групама.

У том контексту, сама чињеница да је 1.000 породица отворило врата својих домова како би примили учеснике већ је значајна. Ови млади су кренули у сусрет Хришћанима других етничких или верских порекла. Нека, попут њих, нађемо храброст да кренемо према другима и примимо једни друге, где год да живимо!

Кренимо на пут! То је позив за данас. Не допустимо да будемо обесхрабрени, већ разазнајмо многе знакове новог живота, носиоце будућности, који су свуда око нас. Обратимо пажњу на нове иницијативе, чак и на оне које нису строго испланиране и често привремене: решења се проналазе настављањем даље.

Поводом нашег Европског сусрета у Вроцлаву изабрао сам као наслов „Предлога за 2020.“ реченицу надахнуту животом Пољакиње Урсуле Ледоховске – светице међу сведоцима Христа и Европљанке пре свог времена! Говорећи о њезином животу, неко је рекао: „Увек на путу, никада без корена.“

Већ смо били у Вроцлаву: пре тридесет година, у децембру 1989. када је Пољска била домаћин првог Европског сусрета источно од „гвоздене завесе“. Када је Берлински зид пао, ентузијазам за новопронађеном слободом испунио је срца и умове људи. Од тада се свет променио: имам велико поверење да ће млађа генерација отворити за наше време друге путеве слободе и правде.

У животу и вери смо ходочасници, понекад чак и странци на земљи. У временима искушења и радости, сетимо се да је Бог веран и позива нас да истрајемо у својим опредељењима; Бог већ припрема будућност мира.

Брат Алојз
Утврђивање истине
Године 2019. наша Тезе заједница је прошла тежак процес утврђивања истине који се тиче оптужби за сексуално злостављање од стране браће. Да би наставили путем поверења, желимо да све буде откривено и да људи проговоре. 
Више информација на www.taize.fr/protection

1. Увек на путу… спремни да пођемо изнова

И рече Господ Авраму: „Иди из земље своје и од рода свог и из дома оца свог у земљу коју ћу ти ја показати.“ 
(Постање 12,1)

Вером се одазивамо позиву да кренемо на пут, сећајући се да је увек могућ нови почетак, било да ствари иду добро или да смо суочени са наизглед непремостивим тешкоћама.

У првим поглављима Библије сусрећемо човека, Аврама, позваног да све остави иза себе и крене даље, а да не зна куда иде. Са својом супругом Саром он је постао ходочасник, подстакнут поверењем да ће их Бог водити.

Када су стигли у нову земљу коју им је Бог подарио, Аврам и Сара су боравили у шатору као да су још увек на путу. Али на крају су њихова искушења постала благослов: Аврам и Сара су открили оно што никада нису могли наћи да су остали код куће.

За Библију је карактеристична ова динамика: кретање и усмерење ка будућности коју је Бог припремио. Пут може бити пун замки – када је Божји народ напустио Египат, лутао је четрдесет година.

А сам Бог постаје ходочасник водећи и пратећи свој народ: „Ево, ја сам с тобом, и чуваћу те куда год пођеш“ (Постање 28,15).

Водивши свој народ кроз пустињу, Бог га је учио да слуша Његов глас и ствара пред њим неочекиване могућности.

  • Прочитајте или поново прочитајте, сами или с другима, неке библијске приче у којима нас Бог позива да кренемо на пут: 
Постање 28,10-15; Излазак 13,17-22; Псалам 126; Исаија 43,1-2; 
Матеј 2,13-23; Лука 10,1-9; Дела апостолска 11,19-26.

2. Увек на путу… потпуно присутни за оне који нас окружују

И изашавши Исус виде народ многи, и сажали Му се, јер беху као овце без пастира. (Марко 6,34)

Исус се представља ходочасником који „нема где главе заклонити“ (Матеј 8,20). Кренуо је да објави ову добру вест: Бог се приближио; Бог делује да преобрази свет. А Бог нас заузврат позива да учествујемо у овој намери обнове за људску породицу.

Христос Исус нам је својим животом показао одакле да почнемо: пажњом према најмањима и најугроженијима. Ако је Исус могао бити тако пажљив према другима, то је зато што је био дубоко усидрен у Богу. У сваком тренутку свог живота допустио је да га води Дух Свети.

Дошавши на свет, Христос је у потпуности поделио наше људско стање. Својом смрћу на крсту претрпео је до краја и открио своју апсолутну верност Богу и нама. Христос је васкрсењем постао сведок новог почетка који Бог даје човечанству у својој љубави.

Збуњени због толиког насиља и понижења, многи се људи осећају као странци на овој земљи. Следећи Христа, Хришћани се уздају у Бога, што их наводи да не тону у равнодушност, већ да се суоче са стварношћу, да буду ангажовани, солидарни и предани.

У другом веку, писмо непознатог аутора говори о Хришћанима: „Они живе у отаџбинама својим, али као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина“ (Посланица Диогнету).

  • Тражијмо конкретну посвећеност да у свом животу изразимо Христову пажњу према најсиромашнијима.
  • У сарадњи са локалним Црквама, окупљајмо се редовно за молитву усредсређену на Христов крст и васкрсење.

3. Увек на путу… заједно са прогнаницима

Ако је у тебе дошљак у земљи вашој, не чини му криво. Ко је дошљак међу вама, нека вам буде као онај који се родио међу вама, и љубите га као себе самог; јер сте и ви били дошљаци у земљи мисирској. (Левитски законик 19,33-34)

Жене, мушкарци и деца широм света су присиљени да напусте своју домовину или се одлуче да траже будућност другде. Њихова мотивација је јача од свих баријера које се дижу пред њима.

Сви желимо да се сачува специфичност наших властитих култура, али није ли примање других један од најлепших људских дарова? Наравно, долазак странаца рађа сложена питања. Прилив миграната мора се уредно управљати, али иако може створити тешкоће, може бити и прилика.

Такође се догађа да људи живе у истом граду, истој четврти или истом селу, понекад и генерацијама, и да остану странци једни другима. Дубоки неспоразуми могу постојати чак и међу онима који деле исту културу. Дакле, можемо ли покушати да сусретнемо оне који немају исте приоритете или уверења као и ми?

Ако крећемо ка другима, било да су дошли издалека било да живе поред нас, а да се не познајемо, несумњиво ћемо моћи боље да схватимо да мисле другачије од нас.

  • Не задовољимо се апстрактним подацима или статистикама, већ издвојимо време да упознамо ситуацију миграната или породице која је дошла однекуд, како би чули и разумели њихове приче.
  • Постоје млади људи, чак и међу онима којима материјално ништа не недостаје, који изгледа не припадају нигде. Породичне везе су прекинуте, а резултат може бити велика и понекад невидљива самоћа. Покушајмо да будемо пажљиви према њима, да ходамо уз особе, понекад тако близу нас, које пате од унутрашњег изгнанства.

4. Увек на путу… као део свог створења

Сите се дрвета Божија, кедри ливански, које си посадио. На њима птице вију гнезда; станак је родин на јелама (...) Како је много дела Твојих, Господе! Све си премудро створио; пуна је земља блага Твог. (Псалам 104)

Суочени са огромном опасношћу која прети нашој чудесној планети, многи се млади – и такође старији – осећају немоћно или обесхрабрено. А с временом ће катастрофе повезане са климом приморати све више људи да напусте своје домове.

Па ипак, вера нас позива да се одупиремо фатализму и тескоби. На почетку Библије читамо: „И узевши Господ Бог човека намести га у врту едемском, да га ради и да га чува.” (Постање 2,15). Кроз ову песничку причу Библија наглашава да у Божјем стваралачком делу добијамо посебну одговорност, бригу о земљи и њезином очувању. Поновно откривање да смо саставни део Створења чини наш живот људскијим.

Наша земља је драгоцени дар Створитеља који можемо примити са захвалношћу и радошћу. Земља је наш заједнички дом и Бог нас позива да пазимо на њу за добростање свих бића и наредних генерација.

Видимо мноштво иницијатива које се појављују услед ванредног климатског стања. Све више утичу на колективну свест. Наравно, није довољно остати на нивоу појединачних пракси. Али, оне јесу неопходан услов за промену.

  • Свако од нас је позван да делује на свом нивоу: да преиспитује свој начин живота, поједностављује шта се може, обраћајући пажњу на лепоту стварања.
  • С обзиром на бригу о Створењу, могуће је заједничко сведочење различитих хришћанских деноминација. Да ли ова хитна потреба не представља позив за придруживање екуменским подухватима? Неки већ постоје: једна од њих је мрежа „зелених цркава“ којој се Тезе придружио током лета 2019. (видети www.taize.fr/eco).

5. Увек на путу… увек унутра усидрени

Исус је рекао: „А ти кад се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помо)

Као „гости и дошљаци на земљи” (Јеврејима 11,13), морамо пронаћи место на којем смо унутра усидрени како бисмо могли бити оно што јесмо. Зар се ово сидрење не може догодити у молитви, у дијалогу пријатељства са Христом?

Тачно је да наше поверење у Христа може бити крхко. Али зар није Црква заједница у којој се можемо ослонити једни на друге, делити своје сумње и питања и подржавати се међусобно у потрази?

Стално враћање овом заједништву са Богом даје нам велику слободу. Бог нас својом љубављу жели извести из наших појединачних и заједничких ропстава, помажући нам да оставимо оно што омета наше кораке.
Како можемо увек бити на путу, а да никад нисмо без корена? Можда допуштањем да у нама расте уверење да Божје Царство већ почиње да кличе у нама и међу нама?

Да, постоји место где наша срца могу да одмарају. То је врста унутрашњег тежишта где, како Исус нам каже, „наћи ћете покој душама својим.” (Матеј 11,29)

А Дух Свети, дах доброте, водиће нас,
чак и у нашим ноћима...


 [1]

Обновљено: 30. децембар 2019.

Footnotes

[1Photo: Cédric Nisi