Месецима припреман са парохијама и породицама града и околине, Латино-амерички сусрет је одржан у Кочабамби, у Боливији, од 10.-14. октобра 2007. године. Сусрет је окупио 7000 учесника из различитих крајева Боливије, из свих земаља Латинске Америке и из неколико европских земаља. Ово „Писмо из Кочабамбе“ за 2008. годину је објављено током Европског сусрета у Женеви крајем децембра 2007. године.

ПОМИРЕЊЕ КАО ОГАЊ

Заједно са младима из свих земаља Латинске Америке окупљених у Боливији, поставили смо питање: које путеве наде можемо отворити данас?

Народ Боливије, обележен огромном друштвеном и етничком разноликошћу, настоји да остави иза себе сукобе и да тежи већој правди и миру.

На многим местима на земљи, тренутне напетости произилазе из незацељених рана историје. Где пронаћи лек када осећај немоћи наспрам неправде граби корак?

Сусрет младих у Кочабамби је показао да различитост, уместо да неопходно води ка поделама и супарништву, носи у себи обећање заједничког обогаћења и радости. [1]

У Боливији, открили смо одважне вернике који целим својим постојањем изражавају позив Јеванђеља на борбу са помиреним срцем. .

НА ИЗВОРУ ПОМИРЕЊА

Из личног заједништва са живим Богом црпимо снагу да се боримо са помиреним срцем. Без унутрашњег живота не би смо истрајали у нашој одлучности. У Богу налазимо радост и наду испуњеног живота.

Није ли Бог сам начинио први корак ка нама? Доласком Исуса Бог дарује себе истинском разменом са сваким човеком. Остајући изнад нашег поимања, Бог постаје сасвим близак.

Бог је љубављу желео да дели наше постојање. Постао је човек. Штавише: дајући свој живот на крсту, Исус изабра последње место. [2] Преузимајући на себе оно што нас одваја од Бога, он поприма наше биће и читаво човечанство. [3] Заузврат, дарује нам свој сопствени живот. [4] Целина Створења се овим већ почиње преображавати. [5]

Ова размена са Богом постаје стварност у молитви: својим Духом Светим Бог долази да живи у нама. Својом речју и светим тајнама, Христос нам се даје. Заузврат, можемо да му све препустимо. [6]

Није ли тако Христос бацио огањ на земљу, ватру која већ гори у нама?

ШИРИТИ НАШЕ ПРИЈАТЕЉСТВО СА СВИМА

Огањ помирења не можемо задржати. Он осветљава пут који нас води да будемо ствараоци мира близу и далеко. [7]

Ако схватамо шта Он чини за нас, наши узајамни односи ће бити преображени. Бићемо способни за аутентично заједништво са другима, размену живота у коме дајемо и примамо.

Јеванђеље нас позива да учинимо први корак ка другима, без сигурности да ће нам бити узвраћено.

У неким ситуацијама, нарочито у порушеним односима, помирење делује недостижно. Знајмо да је већ само жеља за помирењем његов почетак. Христос преузима на себе оно што изгледа безизлазним и можемо да му поверимо све што тражи зацељење. То нас припрема да искористимо прилику и начинимо корак, ма колико био мали, ка ублажавању напетости.

Помирење може преобразити наша друштва из корена. Дух васкрслог Христа обнавља лице земље. Нека нас таква динамичност Васкрсења покрене! Не будимо обесхрабрени сложеношћу проблема. Не заборавимо да можемо почети са нечим малим. [8] Заједница Цркве нас храни; она је место пријатељства за све. [9] „За нас је Црква као мајка која слуша своју децу. Она прима; она теши.” [10] Ове речи младог Латиноамериканца су за нас изазов: да ли ћемо наћи начин да будемо одраз Божје самилости?

Да ли ћемо наћи начина да саслушамо друге у сукобљеним ситуацијама? Тада би многе поделе биле мање болне. [11] Потрудимо се да се ставимо у кожу других.

Да ли ћемо наћи начина да праведније делимо добра? Имајмо храбрости да преиспитамо наш начин живота ради веће једноставности, солидарности са сиромашнима и веће бриге за Створење.

Да ли ћемо бити ближи онима који су сиромашнији од нас? Делећи са њима, дешава се размена живота: они нас подстичу на великодушност која нас ослобађа од нас самих. Штавише, својим сиромаштвом нам помажу да прихватимо сопствену рањивост. Таквим чином доприносимо поштовању достојанства сваког људског бића.

Да ли ћемо ићи све до опраштања? Да ли постоји неки други начин да се прекине ланац који преноси понижења без краја? [12] Није суштина заборавити болну прошлост, или не видети неправде данашњице. Но Јеванђеље нас зове да опраштањем превазиђемо сећање на ране, па чак и да се уздигнемо изнад сопствених очекивања да добијемо нешто заузврат. Тако откривамо слободу Божје деце.

Да! Желимо да се боримо помиреним срцем, желимо да срдачно трагамо за заједништвом, способни да ширимо пријатељство са свима.