Живимо у свету у коме у исто време постоје светлост и мрак. Својим животом, Мајка Тереза је позвала да одаберемо светлост. На тај начин је отворила пут светости за многе друге. Мајка Тереза је учинила разумљивим речи, које је четири века након Христа, написао Свети Августин : “Воли и кажи то својим животом”. Вера у Бога постаје права и преноси се пре свега када се живи.
Имао сам више пута прилику да разговарам са Мајком Терезом. Често је било могуће да се у њој препозна одраз Христове светости. Лета 1976, она је посетила Тезе. Наш брежуљак је био препун младих из многих земаља. Заједно смо написали молитву : “Боже, Оче сваког човека, ти тражиш од свих да унесемо љубав тамо где су сироти понижени, помирење тамо где су људи подељени, радост тамо где је Црква потрешена… Ти нам показујеш тај пут како би смо били квасац заједништва у читавој породици народа.”
Исте године смо, са некима од моје браће, отишли на неко време да живимо у Калкути са најсиромашнијима. Боравили смо близу њене куће, у бедном и бучном крају, препуном деце где су претежно живели муслимани. Нас је угостила једна хришћанска породица чија је кућа излазила на малу раскрсницу од неколико уличица, са шупама и оронулим радионицама. Мајка Тереза би често долазила да се моли са нама. Послеподне, понекад би ме замолила да посетимо губавце којима ништа није преостало него да сачекају смрт. Покушавала је да ублажи њихове бриге.
Понекад би предузимала сасвим спонтана дела. Једног дана, враћајући се из посете једном губавцу, рекла ми је у колима : “Нешто бих вас замолила. Реците да!” Пре него што бих јој одговорио, покушао сам да сазнам нешто више о чему се ради, али је поновила: “Реците ми да!” Коначно је објаснила: “Реците ми да ћете од сада током целог дана носити ваш бели хабит, јер је такав знак неопходан у ситуацијама нашега доба.” Одговорио сам: “Да, причаћу о томе са својом браћом и носићу га што је више могуће.” Онда је дала својим сестрама да начине један бели хабит и желела је да један део и она сашије.
Била је посебно брижна према деци. Предложила нам је да свакога јутра идемо са једним од моје браће који је лекар у дом за незбринуту децу и да бринемо за оне којима је брига највише потребна. Већ првог дана сам приметио једну четворогодишњу девојчицу. Речено ми је да није довољно снажна да се одупре зимском вирусу. Мајка Тереза је предложила: “Поведите је у Тезе, тамо ћете моћи да се бринете о њој.”
На повратку у авиону, девојчици, по имену Марија, није било добро. Када смо стигли у Тезе, по први пут је изгледала као једна срећна беба. Првих недеља је често спавала на мом рамену док сам радио. Мало по мало, постајала је све снажнија. Онда је отишла да живи у кућу одмах до наше. Моја сестра Женевјев, која је пре много година прихватала децу у Тезеу и одгајала их као да су њена, примила је и Марију. На крштењу сам јој постао кум, а волим је као отац.
Неколико година касније, једне јесење недеље Мајка Тереза се вратила у Тезе. Заједно са њом смо кроз молитву изразили забринутост која данас остаје стварна: “У Калкути постоје видљиви домови за оне који умиру, али у многим земљама многи млади се налазе у невидљивим таквим домовима. Они су погођени раскидима, лишени љубави, или забринути за будућност. Раскиди су их ранили у невиности детињства или младости. Код неких је то створило разочарење : зашто уопште живети, да ли живот и дање има смисла?”
Заједно са двоје браће смо били у Калкути на сахрани Мајке Терезе. Желели смо да се захвалимо Богу на дару њеног живота, и да заједно са њеним сестрама певамо у духу хвале. Покрај њеног тела, сетио сам се уверења које нам је било заједничко: заједништво у Богу нас подстиче да олакшамо људске патње. Да, када ублажавамо патње других, тада срећемо Христа. Не каже ли он сам: “Оно што чините најмањима, чините мени, Христу.”