TAIZÉ

Портрет

Значај Дитриха Бонхофера (1906-1945)

 

Дитрих Бонхофер, млади пастор који је био симбол немачког отпора против нацизма, спада међу оне који могу да нас подрже на нашем путу вере. У најтамнијем добу двадесетог века, мученички је дао свој живот. У затвору је написао следеће речи које ми певамо у Тезеу: "Боже, скупи моје мисли у Теби. У теби је светлост, ти ме не заборављаш. У теби је спас, у теби је стрпљење. Не разумем путеве твоје, али Ти знаш пут за мене."

Оно што је задивљујуће у вези Бонхофера је то што подсећа на Црквене Оце, хришћанске мислиоце у првим вековима. Црквени Оци су радили, тражећи јединство живота. Били су у стању да изузетно дубоко, интелектуално размишљају, али у исто време су се пуно молили и били су потпуно интегрисани у црквени живот свога времена. То се осећа и код Бонхофера. Интелектуално је био веома талентован. Али истовремено је био човек од молитве. Свакога дана, до краја свог живота, медитирао је уз Свето Писмо. Схватао га је, како је свети Григорије Двојеслов једном рекао, као Божје писмо упућено њему. Иако је потекао из породице где су сви мушки – његов отац и браћа – били готово безбожни, и иако га је његова немачка Протестантска црква разочарала у нацистичком периоду, због чега је веома патио, потпуно је остао веран Цркви.

Желео бих да споменем три његова рада:

Његова докторска дисертација, "Sanctorum Communio", садржи нешто веома изузетно за своје време. Да млади студент са 21 годину, пише догматско размишљање у вези социологије Цркве, почевши од Христа, размишљајући каква би Црква требала да буде, чини се помало неумесним. Али за њега је Црква много више од институције, она је Христос који се пружа у облику Цркве. Христос није присутан тек толико да буде у Цркви. Не. Он постоји за нас у облику Цркве. То се у потпуности слаже са учењем Светог Павла. Христос је узео на себе нашу судбину, он је заузео наше место. То што је Христос учинио, остаје основни закон Цркве: заузимајући места оних који су одбачени, оних који су изван свега, као што је Исус чинио током свог живота, већ у време свог крштења. Запањујуће је видети како ова књига говори о богослужењу: оно је као крв која струји кроз тело Христа. Да би објаснио ово, Бонхофер се ослања на Православне теологе. Такође говори о исповести, која практично није више постојала у Протестантским црквама. Замислите: младић од 21 годину потврђује да је могуће да нам свештеник Цркве каже, “Греси су ти опроштени,“ и тврди да је то део суштине Цркве. Колика је то новост у том контексту!

Други рад је књига коју је написао када је позван да буде директор Богословије за студенте који су размишљали о служби у "Исповедајућој Цркви" (Bekennende Kirche), мушкарце који су требали да се спреме за веома тежак живот. Скоро свако од њих је морао да се суочи са Гестапом; неки су завршили у затвору. На немачком, наслов књиге је веома кратак: Nachfolge, значи “Следити”. Сам наслов говори о књизи. Како да озбиљно схватимо оно што је Исус показао? Како да то не оставимо по страни, као да су те речи изречене за нека друга времена? Књига говори како: следити Христа нема садржину. Више би смо волели да је Исус имао план. Али није! Следећи га, све зависи од наше везе са њим: он иде напред, а ми га следимо.

Следити, за Бонхофера значи препознати да ли је Исус стварно оно што каже да јесте, онда он има право над свиме у нашим животима. Он је “посредник”. Никакав овоземаљски однос неможе имати надмоћ над њим. Бонхофер наводи Христове речи позивајући нас да оставимо родитеље, породицу, имање. Данас нас то помало плаши, и неки људи критикују тај став у књизи: зар Бонхофер не претставља Христа превише ауторитативно? Међутим, читамо у Јеванђељу како су људи били задивљени ауторитетом којим је Исус учио и истеривао зло. Ауторитет у Христу постоји. Исус сам себе види различитог од Фарисеја, нежног и понизног срца, другим речима: неко ко је имао искушења и ко је испод нас. Тако се увек представљао, али истински ауторитет стоји иза те понизности.

Читава књига је написана са поруком: слушај вером и то оживи. Ако слушамо вером, и ако схватимо да Христ говори, не можемо а да не оживимо то што нам каже. Ако се вера заустави пре него што оживи, онда није више вера. Онда ограничава Христа којег смо чули. Наравно, у Бонхоферовој књизи то може да звучи мало прејако, али зар Цркви није стално потребно такво слушање? Једноставно слушање. Непосредно, тренутно слушање, које даје веру да је могуће живети оно што Христ тражи.

Трећи рад су чувена Писма и белешке из затвора. У свету у коме уочава да Бог више није признат, у свету без Бога, Бонхофер поставља питање: како ћемо да причамо о Њему? да ли ћемо створити енклаве хришћанске културе, окрећући се у прошлост са носталгијом? Да ли ћемо да пробудимо духовне потребе у људима који их очигледно немају? Данас се може рећи да постоји препород интересовања за религију, али често, само да би се живот улепшао религијом. Неискрено би било са наше стране да изричито створимо ситуацију у којој би људи требали Бога.

Како онда данас можемо причати о Христу? Бонхофер одговара: својим животом. Задивљујуће је видети како он свом кумићу описује будућност: “Долазе дани када нећемо моћи отворено да причамо, али ћемо се молити, чинићемо што је исправно, и Божје време ће доћи.” ­Бонхофер је веровао да ће нам живот дати речи које су нам потребне. Данас можемо сви да осетимо, чак и у кругу нама ближњих, велику тешкоћу да причамо о Спасењу Христовом, о животу након смрти, чак штавише, о Светом Тројству. Све је то тако далеко од људи којима, на неки начин, Бог није потребан. Како да будемо сигурни да ће нам, ако живимо живот укорењен у Богу, речи бити дате? Сигурно нам неће бити дате ако приступамо Јеванђељу умањујући његову суштину. Не, добићемо те речи ако заиста живимо Јеванђеље.

У својим писмима, као и у књизи о следовању Христу, све се завршава на помало тајанствен начин. Он не би желео да то кажемо, али када се ради о животу са Богом без Бога, одмах помислимо на Светог Јована од Крста, или на Свету Терезу Лизиејску у тешким моментима на крају њиховог живота. То је оно што је Бонхофер желео: да остане са Богом и без Бога. Да се усуди да остане покрај њега када је одбијен, одбачен. То даје одређену тежину његовим речима. И добро је знати да је поред свега био оптимистичан. Његова визија будућности садржи нешто ослобађајуће за Хришћане. Веровао је. Реч поверење се много пута помиње у његовим писмима из затвора.
У затвору је Бонхофер желео да напише коментар на Псалм 119, али је стигао само до треће строфе. У том Псалму је стих који описује Бонхоферов живот: "Ти си близу, Господе, и све су заповести Твоје истина." Дитрих Бонхофер је живео у убеђењу да је Христос заиста близу, у свим животним околностима, чак оним крајњим. Ти си близу, Господе, и све су заповести Твоје истина. Ми можемо да верујемо да оно што заповедаш није само истина, већ је вредно нашег потпуног поверења.

Брат Франсоа из Тезеа

Обновљено: 22. август 2007.