Током протеклих 18 месеци, наша тезејска заједница ишла је кроз авантуру вере. Припремали смо „Окупљање Божијег народа“ под називом „Together“ [1] са претставницима покрета, заједница и организација многих хришћанских цркава. На основу интуиције коју је брат Алојз [2] на отварању Синода о синодалности у Католичкој цркви, припремање „Together“ нас је навело да боље слушамо друге, тражећи дарове у различитим црквеним групама, као и међу људима добре воље у друштву.

Екуменско молитвено бдење које се одржало на тргу Светог Петра у Риму, окупило је, на позив папе Фрање, преко 20 поглавара различитих Цркава, као и све учеснике 16. Редовне скупштине бискупа Католичке цркве и 18.000 људи свих узраста из целог света, укључујући 4.000 младих који су дошли на викенд програм и били су гости римских парохија. Истовремено, људи су се састајали на 222 различита места широм планете да би се молили у заједници са овим бдењем.

Гледајући уназад, како можемо разумети ово искуство? Како нам оно отвара будућност заједничког путовања хришћана? „У вас један је Учитељ, а ви сте сви браћа“ (Матеј 23,8), рекао је Исус. Нису ли сви хришћани браћа и сестре, уједињени у заједници која је још увек несавршена, али ипак стварна? Није ли Христос тај који нас позива и отвара нам пут да идемо са њим као сапутници, заједно са онима који живе на маргинама наших друштава? На овом путу, у дијалогу помирења, желимо да се сетимо да смо потребни једни другима, не да бисмо наметнули своја мишљења, већ да би допринели миру у породици људи. [3]

Захвални за овај све већи смисао за заједништво, можемо пронаћи замах потребан за суочавање са данашњим изазовима као што су вапај земље и поларизације које ломе људску породицу. У сусрету и међусобном слушању, путујмо заједно као народ Божији.

Шта би нам значило да поново откријемо да можемо слушати друге? Да ли смо спремни да разумемо, а не да одбацујемо страхове који се понекад могу приказати?

На путу од Рима до Тезеа, зауставио сам се у Љубљани, главном граду Словеније, месту одржавања Тезеовог 46. Европског сусрета младих [4], како бих се састао са међународним припремним тимом младих волонтера, браће из Тезеа, сестара Светог Андреја и словеначких пријатеља. Размишљање на тему „Путујмо заједно“ је у великој мери плод наших разговора тих дана.

Хвала мојој браћи, људима који су допринели припреми ове поруке и свима који ће учествовати у овом путовању.

Уз најлепше жеље свима вама

брат Метју

У Љубљани сам чуо како неко каже: „Данас бескућништво у друштву није само питање материјалног дома. За многе људе то је унутрашња стварност. Али потрага за унутрашњом сигурношћу понекад може резултирати мисаоним процесима који само додатно изолују.” Неко други је питао: „Ако путујемо заједно, колико нам је слоге потребно да бисмо кренули? Постоји опасност да празне фразе сакрију чињеницу да једноставно толеришемо другог. Али када се отворимо дијалогу, преузимамо ризик.” Куда нас ова питања воде?

У срцу сваког дијалога је слушање. Мојсије је рекао Божијем народу: „Шема Израел“ – „Чуј, народе мој“ – (Поновљени закони 6,4) и ове речи су дале име њиховој свакодневној молитви. Вековима касније, типикон Светог Бенедикта Нурсијског [5] почиње речима „Слушај пажљиво“.

Слушање је чин љубави. Слушање је у срцу сваког односа поверења. Без слушања, мало тога може расти или се развијати. Ниједна веза не може да функционише без тога. Када несебично слушамо друге, дајемо им простор да буду. Омогућавамо им да изразе оно што треба да изразе, понекад чак и оно што се не може рећи речима.

А у срцу слушања је тишина [6] Библија нам нуди много примера за то. Пророк Илија се сусреће са Богом у благом поветарцу тишине, пре него у земљотресу, ветру и ватри (1. Царевима 19,11-13). Марија, Мартина сестра, седи код ногу Исусових и слуша га (Лука 10,39) [7]. „Отворио си ми ухо“, каже стара библијска молитва (Псалам 40,7).

Данас често имамо утисак да ко најгласније виче успева. Чини се да је насиље у порасту на толико места да више не знамо где да се окренемо. Али Бог никада није аутор насиља [8] и никада не намеће. „Да послушам шта говори Господ Бог. Он изриче мир народу својему“ (Псалам 85,8).

Није ли пут напред да покушамо да слушамо и разумемо другог? Далеко од тога да нас упитоми или нас спречава да проговоримо уочи неправде, „срце које слуша“ (1. Царевима 3,9) нам омогућава да доносимо храбре и креативне одлуке, укорењене у дубинама наших унутрашњих уверења, где је Бог ближе нама него што се усуђујемо да се надамо…

Када путујемо кроз живот, да ли смо туристи или смо ходочасници? Да ли само путујемо да бисмо посматрали споља или постоји унутрашња жеђ која нас вуче напред? Ходочасник, чак и не видећи крајњу тачку, тражи смисао у сваком кораку путовања, интуитивно осећајући правац. Али пут без циља може постати бесциљно лутање [9].

Када се то догоди, да ли ћемо се сетити како је Исус рекао: „Ја сам пут и истина и живот“ (Јован 14,6)? Путовати с њим значи држати ове три стварности заједно. Исус лично је пут којим идемо, можемо веровати ономе што он каже и он нас води у пуноћу какву никада нисмо замишљали.

Исус није никога искључио из свог пута. Укорењен у заједници са Богом, делио је свој живот са свима који су му долазили, са праведним и неправедним. Препознао је Божије присуство у онима на маргинама друштва, у грешницима и одбаченима, па чак и у онима који нису били из његовог народа. Исус је дао оно што је имао, а добио је и од оних које је срео. Они су надахњивали његов живот, а често и обогаћивали.

Не позива ли нас Исус, кротак и смирен срцем [10], на исти тај пут? Да ли смо спремни да тражимо великодушност понизности [11] да бисмо примили оно што нам други могу дати на овом путу?

Заједничко путовање је живот Цркве и друштва. Али, ипак, свакоме је потребан простор како би могао изразити сопствену креативност и идеје. Али оне су нам дате да би се делиле, да бисмо заједно изграђивали наш живот у Цркви, у породици људи. Жице гитаре леже једна поред друге, али када се свирају заједно стварају прелеп звук...

Није увек лако бити заједно са другима. Свако од нас носи ране. Некад смо и ранили једни друге.

Бити са људима значи слушати их. Дати им време и простор да нам испричају своју причу [12]. Слушати значи прихватити их у њиховој различитости. Можда се не слажемо или чак имамо другачији поглед на свет. Али зачуђујуће је да када слушамо, када им дозволимо да испричају своју причу, чешће него не, откривамо нашу заједничку људскост. Разлике нису тако велике као што смо замишљали. Јединство у различитости је заиста могуће [13]. И можда ће они међу нама који чезну да буду Исусови следбеници бити задивљени када открију да јединство већ постоји у Богу и у Христу (Јован 17,21-23) које је изнад наших очекивања.

Али када нам други кажу како су рањени, или чак како смо их ми ранили, хоћемо ли се усудити да им верујемо на реч? Тако лако можемо упасти у механизме самоодбране. И престајемо да слушамо, покушавамо да заштитимо себе или своју тачку гледишта. Зар саосећање срца не значи бити спреман да озбиљно схватиш патњу другог? Можда понекад заједничко страдање може отворити пут којим можемо ићи заједно, чак и ако ту патњу не можемо оставити за собом [14].

Понекад морамо прихватити да направимо корак уназад. У овим тренуцима можемо се поверити Светом Духу и замолити га да нас научи шта треба да знамо [15]. То значи бити довољно скромни да не желимо да намећемо сопствене идеале, већ да примамо оно што друга особа доноси пред нас [16].

И никада не треба да напуштамо наду [17]. Апостол Павле, преплављен бескрајном љубављу Васкрслог Исуса након што му се жестоко супротставио, уверава нас да се Божија љубав излила у срца наша Духом Светим који је дат нама (Римљанима 5,5). Можемо се ослонити на ово нежно присуство чак и када га не осећамо. Неће ли се тада поверење поново родити у нама, ма колико било крхко, дајући довољно светлости да заједно са Богом и са људима који су нам поверени можемо да учинимо следећи корак?

За путовање је потребно време – чак и цео живот – баш као што је за слушање потребно време да би градили односе. Можда ту у игру улазе стрпљива издржљивост и верност.

Путовање са другима, путовање са Богом. За многе од нас ове стварности су неодвојиве. Требају нам обе [18].

Попут грана које расту из винове лозе, Исус нас позива да останемо у Њему као што он остаје у нама (види Јован 15). Остати подразумева нешто што траје са временом. Оно што се од нас тражи није само посвећеност у тренутку, већ да останемо у Њему целог живота. Само кроз останак можемо наставити да растемо и доносимо плод.

Шта је тај плод? Исус ће даље рећи: „Љубите једни друге као што сам ја волео вас. Нико нема веће љубави него да да живот за оне које воли.” Ходати овим путем значи усудити се да дамо све да бисмо следили Исуса, како бисмо, у свој слободи, могли да волимо до краја. Јеванђеоска љубав није само наклоност, већ даривање себе другима. Ово је наше животно путовање кроз које прелазимо од стања слуга до стања пријатеља Христових.

Плод се рађа кроз животе који се живе у потпуности. Он расте природно када остајемо у Христу и живимо његовим животом као што гране примају живот од лозе. Постоји пуноћа радости коју можемо открити када прихватимо изазов Јеванђеља. Да ли смо спремни за то?

Суочени са данашњим изазовима и сопственом слабошћу, као што смо раније рекли, неки људи се понекад осећају бескућницима. Видимо рањену твар Божију чији је део и наша рањена породица људи. Патња се може преносити кроз генерације у народима који су искоришћавани и понижавани. Знамо породице које су раздвојили сукоби и ратови. Такође признајемо да су животе оштетили људи који исповедају име Христово у Цркви, као и у нашој заједници Тезе [19].

Зар не постоји ипак позив да се заједно суочимо са овим изазовима? Афричка изрека каже: „Оно што дуго путовање чини да изгледа кратко је када ходамо заједно. У „Великој сеоби“ дивљих животиња између Серенгетија и Масаи Маре, млађа телад морају да се ослоне на снагу одраслих да пређу реку и попну се на обалу. А и за нас постоје тренуци када треба да нас други носе. Или научимо да прихватамо да нас носе…

А када се заједно суочимо са таквим изазовима, може доћи до искустава лепоте, трансценденције, која нам помажу да откријемо искру која нас подстиче да кренемо са новом виталношћу [20].

На дан Исусовог васкрсења, двојица његових пријатеља окренула су леђа Јерусалиму, где је био убијен (Лука 24,13-35). Али док су ходали, придружио им се странац. Када је касније сео са њима за сто, схватили су да је оно што доживљавају Исус. Странци нам могу помоћи да уочимо присуство Христа и још једном схватимо да он увек остаје са нама.

„Не бојте се“, шапуће нам у срцу, „ја сам са вама у све дане до свршетка века“ (Матеј 28,20). Хоћемо ли послушати ово обећање?

Попут квасца уметнутог у брашно (Матеј 13,33), иако сиромашни и можда осећајући се малим, хоћемо ли се усудити да поново кренемо, не сами већ са другима, узајамно обогаћени, док заједно путујемо?