Слушајући младе људе у Тезеу и другде[1], од којих се многи суочавају са грубом реалношћу у свом свакодневном животу, питам се како проналазе снагу да наставе даље. Ово питање постаје још критичније за оне који живе у ратним зонама.

Одакле њихова отпорност и истрајност у наизглед немогућим ситуацијама? Док сам слушао, постало ми је јасно да поверење у Бога омогућава онима који верују да негују наду. А захваљујући Исусовом васкрсењу, расте извесност да смрт неће имати последњу реч.

Поверење у Васкрсење даје наду да животне муке нису крајња тачка. Позвани смо на нешто више. Ту наду су млади људи хтели да поделе са мном, наду која ревазилази сваку наду јер рачуна да ће се нови живот појавити када се све чини изгубљено.[2]

Марија је певала у свом вапају хвале и наде: „Показа силу мишицом својом; разасу горде у мислима срца њихова. Збаци силне са престола и подиже понижене. Гладне напуни блага, и богате отпусти празне.“ (Лука 1:51‐53) Хајде усудимо се да певамо са њом и да се молимо да се ситуације промене. Чак и када Бог изгледа да ћути, може се изненада отворити пут.[3]

У исто време, учинимо све што можемо, чак и када се можда не чини много, да изразимо знаке солидарности са људима око нас који су у невољи, или са погођенима ратом или приморанима да напусте своју земљу. Неће ли то нас оспособити за наду која превазилази сваку наду?

Размишљања која следе највећим делом потичу из сусрета и разговора са младима који живе у земљама у рату или зонама сукоба током последњих годину дана. Захвалан сам онима који су поделили своја искуства и мишљења, као и нашој најмлађој браћи чији су пажљиви савети све довели у ред.

frère Matthew

Храброст за надање

Када чезнемо да се поуздамо у Божју љубав, оно што видимо и осећамо око себе често изгледа да је у супротности са том љубави. Ухваћени смо између онога што је већ дато и онога што ће тек доћи. Овај простор није увек веома пријатан. Али када се отвори нади у испуњење[4], тада се нешто ослобађа у нама.

Нада захтева стрпљење. „Надамо се ономе што не видимо“ (Римљанима 8:25), каже апостол Павле. Окренути ка ономе што ће доћи у потпуности у Божје време, али и узнемирени „споља борбом, изнутра страхом“ (2. Коринћанима 7:5), да ли се усуђујемо да се задржимо у том простору уместо да бежимо из њега?

„Кад није било никакве наде Аврам с надом поверова“ (Римљанима 4:18). Аврам, предак многих људи вере, држао се Божјег обећања далеко изнад сваке разумне наде. Он и његова супруга Сара добили су оно што им се чинило немогућим.

У време када је његова земља била разорена ратом, а њеним становницима претило изгнанство, иако је и сам био у затвору, пророк Јеремија је уложио у будућност: купио је њиву, тако сигуран да Бог неће напустити свој народ (Јеремија 32:6-15).

Такав задивљујући гест наде чини веру стварнијом. То је чврсто поверење у оно што је још невидљиво, па чак и неизвесно. Можемо ли се држати такве наде? То на крају поново отвара извор радости[5]. Чак и у најсложенијим људским ситуацијама, оно чему се никада нисмо усудили да се надамо може се остварити.

Данас, невероватне иницијативе наде[6] ничу у многим земљама у којима рат изазива хаос.

Слушајући људе наде

Да бисмо боље разумели шта значи нада, морамо да слушамо људе који живе усред невоље и насиља. Неће ли нас Бог водити њиховим гласовима?

Током моје посете Украјини са два моја брата, један црквени вођа нам је рекао: „Молитва отвара простор који омогућава исцељење“. Веома ме је погодила његова примедба. Стално суочен са болом свог народа, он види да верници у њиховом унутрашњем животу могу остати отворени да дочекају оно што је ново.

Ово је процес који не даје нужно тренутне резултате, али који, можда праћен другим средствима, отвара врата за превазилажење бола и туге и буди наду у излечено човечанство. Молитва нам даје снагу да чврсто стојимо суочени са најсложенијим ситуацијама[7]. Разбија таласе обесхрабрења када се чини да тама све прогута.

Једна Палестинка која живи у Француској, али чија је породица у Гази, написала нам је: „Љубав која носи рањене, крхке, даје нову снагу. Подсећа ме на одузетога[8] у Јеванђељу, којег носе његови пријатељи и њихова вера. Молитва је такође начин отпора, и то ми је важно. Али ја сам човек: после вести о погибији двојице чланова моје породице, обузео ме бес, викала сам, плакала... Када сам дошла к себи, знала сам да је Бог ту у патњи и очају, и да нас Бог носи.“

Овог лета, док је била у Тезеу, рекла је: „Свако јутро се молим да пронађем снагу да волим уместо да мрзим.“ Њене речи су као фењер на путу.

Млада жена из једне азијске земље разорене ратом ми је рекла: „Наш народ нема више куд, али налази утеху у Јеванђељу. Колико често је Божји народ био у бекству? Ипак, заједница је створена ма колико да је било тешко. Бог можда има веће планове за нас, али ми морамо живети дан по дан. Бити у стању да живите данашњи дан је дар и знак да је живот ту да се живи у потпуности. У молитви постоји извор мира који нам омогућава да охрабрујемо једни друге, проналазећи смисао у дељењу и солидарности.”

Из Либана сам чуо ове речи: „Моја мајка је сведочанство наде. Упркос свему, увек је остала да стоји. Због ње сам оно што јесам данас. Научила нас је како да имамо веру у Бога и да се молимо. Свака особа која живи од поверења одражава поверење јер пије на извору и може постати сведок.”

Ко су сведоци наде које свако може открити и саслушати у сопственим ситуацијама? Хајде да отворимо уши да чујемо шта имају да кажу.

Тежећи ка нади

Како да реагујемо када су наши планови осујећени, а наше наде пропале? Исус нам даје кључ како можемо остати људи наде. Суочен са великом гомилом гладних људи, „сажалио се“ на њих, буквално „његово срце је изашло“[9] ка њима. И нашао је начин да задовољи њихове потребе.

Одбијање да се помиримо са ситуацијама невоље даје нади да се у нама обликује. Она је супротно од пасивног чекања, укључује борбу[10], нема другог начина. Чак и сама чежња за надом може нас одвести од онога што је људски могуће до онога што је могуће Богу.

Нада дата Христом даје нам да искусимо делић онога што ће се у пуној мери догодити у Божјој будућности. Она је као бродско сидро[11]. Чврсто нас држи када олуја бесни. Омогућава нам да живимо мале знаке наше верности позиву који смо примили и људима који су нам поверени. Такође је као кацига[12], штити нас од недаћа које могу пасти на нас.

Типикон Тезеа говори о томе да се никада не помиримо са „скандалом цепања хришћана који тако спремно исповедају љубав према ближњему, а ипак остају подељени“. За брата Рожеа јединство хришћана[13] никада није било циљ само по себи, већ пут ка миру унутар људске породице[14].

Скромно жбуње шимшира око Тезеа, иако двапут опустошено од паразита протеклих година, изненада поново оживљава. Из онога што је очигледно било мртво, расту свеже гранчице док сива боја прелази у зелену. Природа се бори да преживи, одражавајући и подстичући нашу борбу за наду. Нада за стварање[15], и нада коју пружа добра Божја твар, иду заједно са надом за човечанство[16].

Останите људи наде

Нада се тако лако може угушити када смо суочени са ситуацијама у којима се чини да није могуће међусобно разумевање. Стварање атмосфере сумње ризикује да зароби друге у мрежу неповерења.

То се може догодити у нашим заједницама, црквама и породицама, као и у друштву и у нашим земљама. Таква динамика може бити скривена или отворена, али увек црпи нашу снагу. Ипак, постоје тренуци када, суочени са неправдом, морамо да осудимо зло како људи више не би били жртве других људи[17].

Да бисмо остали у нади, потребни смо једни другима. Нада цвета када смо пажљиви према потребама других. Видимо људе који чак и усред највеће невоље одлучују да живе, да се смеју и да нуде оно мало које је сваког дана могуће.

Нада је повезана са истином[18] и правдом. Да ли је то зато што су они Божија својства? Зар их не видимо у животу, смрти и васкрсењу Исуса? Неговање наде захтева суочавање са стварношћу онаквом каква јесте и њезино сагледавање у светлу Божјих обећања[19].

Млада особа која живи у зони сукоба ми је рекла: „Био сам у кафићу и читао своју књигу, када су ракете почеле да лете око нас. Људи су истрчали, пуни емоција, али сам одлучио да останем и завршим читање.” Потрага за склоништем такође би била разумна опција, али дељење ове приче је протест наде против неизбежности рата.

Један од моје браће ми је рекао: „Нада је провокативна, и више од тога, заразна је. Супротност нади је равнодушност или резигнација. Током недавне посете мојој земљи, која је погођена ратом, видео сам лица људи тужна, забринута и под стресом. Па сам се запитао: „Шта да радим?“ И синула ми је идеја: кад год возим и имам предност, стати ћу и дати предност особи испред себе. Ово ме кошта пет секунди. Али могао сам да видим како овај мали чин тера људе да реагују, мало ублажавајући бол мог брата или сестре.

Све у нама одолева рату и смрти.... Све у нама тежи животу и лепоти.”[20]

Ускршња нада

Где сам ја у овом тренутку? У подножју Крста на Велики петак? У радости Васкршње недеље? Или чекам не знајући где да се окренем на Велику суботу?

Где год да стојим, могу ли назрети пут наде? Преда мном се отвара када погледам Исуса који је дао свој живот у љубави за све, који нам је показао љубав која је јача од свих сила насиља, мржње и смрти.

Нада се не ослања на анализу ситуације, већ на оно што је често светлуцав пламен поверења. Иако крхак, овај пламен гори у најдубљој ноћи, као што је горио за Исусове пријатеље. Многи од њих су га напустили у време његовог највећег искушења. Његова љубав им је омогућила повратак.

Само да бисмо препознали Васкрслог Исуса! Али његово присуство не зависи од нашег препознавања. Наше безнађе нас понекад заслепљује као што је заслепило Марију из Магдале. Васкрсли Исус је упитао Марију: „Што плачеш? Кога тражиш?“ (Јован 20:15). Ово друго питање одражава његове прве речи у Јовановом јеванђељу: „Шта тражите?“ (Јован 1:38). Након што је ушао у најдубљу људску тугу и смрт, потрага за смислом постаје жеља за присуством[21].

Васкрсао из мртвих, жив у Богу, Исус нас привлачи к себи[22]. Сусрећући нас у нашем најдубљем бићу, било да је испуњено тугом или радошћу, Васкрсли Исус нам отвара свој однос са Оцем и заједништво једних са другима у Духу Светоме. Више нисмо заробљеници сопственог очаја – нови живот је могућ.

Павле пише: „А нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама.“ (Римљанима 5:5). Да живимо од те љубави. Нека нас увек води Дух Свети!

Ходочасници наде, ходочасници мира

Вера у васкрсење је оспособила многе људе да се држе наде усред невоља. То је извор који нас води даље од сопствених неспособности, да бисмо пустили наше срце да крене ка другима и да бисмо деловали.

Вера у васкрсење Исусово захтева много храбрости и смелости. Она значи напор да не пустимо смрти и уништењу присутним данас око нас, да нас парализују.

Из ситуација које изгледају безнадежно, Бог може створити нешто ново. Бог може извући живот из смрти, па чак и помирење из сукоба.

Жене, Исусове пријатељице, које су рано на Ускршње јутро дошле на његов гроб, питале су се: „Ко ће нам одвалити камен?“ (Марко 16:3). Које је то камење у нашем животу које морамо тражити од Бога да га одвали како би се у нама родио нови живот?

Тај нови живот нам помаже да се усправимо, води нас на путовање заједно са другима. Постајемо ходочасници наде коју носимо у себи. Није ли то и нада за мир? Јер „Христос је наш мир“ (Ефесцима 2:14). Хоћемо ли га чути како нам говори: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам[23]. Не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше, и нека се не боји.“ (Јован 14:27-28).

Као ходочасници мира[24], разумемо да нема правог мира без правде[25]. Мир који носимо у себи, који долази из наде од које живимо, чини нас изнутра слободнима. Омогућава нам да волимо живот и одупремо се неправди, док истрајемо подстакнути Светим Духом.

Једног дана, можда ћемо се затећи како молимо песму Захаријину. Старац у окупираној земљи, обрадовао се неочекиваном рођењу и славио га: „Ради срдачне милости Бога нашега, нас је походио Исток са висине, да обасја оне који седе у тами и у сенци смртни; да управи ноге наше на пут мира.“ (Лука 1:78-79).

Да ли смо спремни за наду која превазилази сваку наду?

Васкрсли Христе, присуством Духа Светога улио си љубав Божију у наша срца и дајеш нам наду која превазилази сваку наду. Из дубине наше, мало по мало, израња изненађујући мир. Нека Ти је слава!

[1]  У мају 2024. са два моја брата путовали смо као ходочасници кроз ратом разорену Украјину. Током лета смо у Тезеу дочекивали младе људе из Мјанмара, Никарагве и Украјине. У јесен сам водио онлајн разговоре са младима из ових земаља, као и из Витлејема и Либана, док су се четири моја брата вратила у Украјину, посећујући земљу од истока до запада.

[2]  „Не може бити наде без претходног искуства потпуног одсуства хоризонта које је као ноћ усред бела дана и тера појединце као и народе да одбаце своје илузије.“ Корин Пелишон (Corine Pelluchon) у L’espérance, ou la traversée de l’impossible (Éditions Payot & Rivages, Paris, 2023) стр. 8.

[3]  „Нада је људски одговор на Божју тишину. Жак Елил (Jacques Ellul), кога цитира Ан Леки (Anne Lécu) www.revue-etudes.com/article/esperer/24779

[4]  Коментаришући Поновљене законе 4:31, Густаво Гутијерез пише: „Бог неће заборавити савез; лојалност је пре свега памћење. Бити веран значи памтити, не заборавити наше обавезе, имати осећај за предање. Оданост завету подразумева сећање на изворе савеза и његове захтеве (...) Али права верност подразумева више од тога; такође захтева, а то на први поглед изгледа мање јасно, пројекцију у будућност. Имати сећање не значи остати фокусиран на прошлост. Сећање на јуче је важно, али је важно јер нам помаже да се кладимо на сутра (...). Верност се не састоји у томе да безиницијативно идемо утабаним стазама, већ да их трајно обнављамо; води нас – требало би да нас води – да иновирамо, мењамо, осмишљавамо нове пројекте“ Густаво Гутјерез (Gustavo Gutiérrez), El Dios de la vida, Ediciones Sígueme, Salamanca, 1992, стр. 82-83.

[5]  У мојим разговорима са младима који живе у ратним ситуацијама, многи од њих су говорили о важности певања као извора радости и снаге. Ово писмо ће бити објављено током Европског сусрета 2024-2025 у Талину. Не заборавимо „Распевану револуцију“ која је толико допринела да Естонија мирно поврати своју независност 1991. Људи су силазили на улице у песми да се изборе са претњом са којом су били суочени.

[6]  Особа коју је један од наше браће срео на ходочашћу му је рекла: „У мени живи стваралачки гнев.“ Била је то та сила која ју је нагнала да пожели да учини бар нешто мало да промени тренутну ситуацију.

[7]  „Од старца [Силуана], он [Софроније Сахаров] је научио много тога што ће бити од суштинског значаја за његов духовни живот. Истичу се две ствари: како се суочити са осећајем напуштености када уместо Бога све што се у молитви доживљава је пуста празнина, и како се носити са муком која прати снажну молитву за свет који пати. Првој је дао смисао појaм богоостављености, који ће Сахаров касније потпуније развијати, а друго je наредба откривена старцу у молитви коју је он саопштио свом ученику: ‘Држи ум свој у паклу и не очајавај!’” Норман Расел (Norman Russell), Theosis and Religion (Cambridge University Press 2024), стр. 169.

[8] Видети по Марку 2:1-12. Примети снагу наде у човековим пријатељима који превазилазе све препреке, копају по крову куће да би покушали да му помогну и доведу га Исусу.

[9] Грчки глагол σπλαγχνίζομαι (сплагхнизоме) је емоционално веома јак. Указује на топао, саосећајан одговор на потребу. Тешко је превести: самилост, сажаљење, симпатија, све то преноси нешто од тога. Али „његово срце је изашло ка њима“ можда потпуније изражава емотивну реакцију коју тај глагол имплицира. У Матеју (видети 14:14, 15:32, 18:27, 20:34), глагол се не односи само на емоцију или осећање, већ означава и практичан одговор који задовољава потребе. У овом случају, Исус лечи болесне, а затим ће нахранити гомилу. Емоција резултира бригом и ефикасном акцијом. Глагол у сржи садржи Јеванђеље.

[10] Види 1 Тимотеју 4:10 „Јер за то се и трудимо и боримо, јер се надамо у Бога живога, који је Спаситељ свих људи, особито верних.”

[11] Види Јеврејима 6:19

[12]  Види 1 Солуњанима 5:8

[13]  Синод о синодалности омогућио је Католичкој цркви да препозна и цени различитост која већ постоји у њој. Улога делегата других Цркава у овом Синоду била је важна. Зар то не даје нову наду за екуменски позив на путу ка јединству свих који воле Христа?

[14]  Тезе је основан у време рата. „Парабола заједништва“ коју настојимо да живимо као браћа различитих Цркава, земаља, култура и доба захтева сталну бригу како би била знак наде усред подела у људској породици.

[15]  Види Римљанима 8:21-23

[16]  Суочени са изазовом климатских промена и губитком биодиверзитета, како можемо да продубимо бригу о нашем заједничком дому где је све повезано?

[17]  У нашој заједници Тезе настављамо пут утврђивања истине пошто су нека браћа оптужена за узнемиравање и злостављање. Храброст људи који су патили и говорили мора да нас натера да се трудимо да још више учимо од њих. Тако често траже изнова и изнова нову наду и живот. Они нас мотивишу да учинимо све што је могуће (погледајте www.taize.fr/protection) да сусрете одржане у Тезеу и другде учинимо безбедним за све, као и да подигнемо свест о тој проблематици. Такође смо захвални раду Комисије за признавање и репарацију (видети www.reconnaissancereparation.org/) на саслушању жртава и на посредовању.

[18]  „Верујем да је нада повезана са истином. Док нисам прихватио изгледе за смрт, нисам могао да се надам. Ово се односи на све ситуације. Као хришћани, можемо имати склоност да бежимо од ситуација које нас очајавају – политичке, еколошке, људске... Нормално је да смо згрожени њима, али чини ми се да нас нада подстиче да стојимо управо тамо, у стварности ових ситуација, сагледавајући их са истином. Жорж Бернанос много говори о нади као херојској врлини. То је врлина која нас тера на акцију, да не бежимо, да се боримо за оно што знамо или верујемо да је добро. Нада нас води ка Божјем обећању.” Клеманс Паскје (Clémence Pasquier), интервју са Клеманс Удај, La Croix 11/10/2024.

[19]  На језику Кикују (Gĩkũyũ) један од атрибута Бога је да је Бог „достојан наде“ – „Мвихокеку“: Бог у кога можемо положити своју наду. Mwĩhoko – нада; wĩhokeku – бити достојан наде; mwĩhokeku – достојан наде. Нпр. Ngai nĩ mwĩhokeku | Бог је достојан наде.

[20]  „Ако нада предпоставља мерење садашњих опасности, она нас такође учи да живимо у садашњости и верујемо у будућност, не задржавајући се на прошлости и напуштајући сваку огорченост. Коначно, она је то за чим наша душа жуди и чије одсуство нас чини огорченим или насилним. Попут љубави у Песми над песмама, нада удахњује живот телу које је жеља напустила.” Корин Пелушон у L’espérance, ou la traversée de l’impossible (Éditions Payot & Rivages, Paris, 2023) стр. 13-14.

[21]  „Управо та особа на крсту која пати као ми, која је постала нико, осветљава наше трагично људско постојање.... Ми не гледамо на Исуса као само на пример који треба да следимо, нити покушавамо да га идолизирамо. Ми видимо Исуса као Бога који узима људски облик, пати и плаче са нама.” Квок Пуи Лан, теолог која потиче из Хонг Конга, “God Weeps with Our Pain”, у New Eyes for Reading: Biblical and Theological Reflections by Women from the Third World, ed. John S. Pobee and Barbel von Wartenberg-Potter (Meyer Stone Books, Bloomington, IN, 1987), стр. 92

[22]  Види Јован 12:32

[23]  „‘Мир свој остављам вама, мир свој дајем вам’ (Јован 14:27). Особина онога ко је потпуно зрео није да се лако узбуђује светским стварима, збуњује страхом, узнемирује сумњом, потреса ужасом, забрињава болом, већ да чврсто стоји у смирености вере, као на чврстој и веома сигурној обали, пред претећом поплавом и олујама света. То је та постојаност коју је Христос унео у умове хришћана, уливајући им унутрашњи мир који је дат онима који су прошли кроз искушења.” Амбросије Милански, Treatise III, On Jacob and the Blessed Life 6, 28, quoted in Soyons l’âme du monde (Les Presses de Taizé, 1998 and 2025) стр. 111.

[24]  Види www.taize.fr/pilgrims-of-peace

[25]  Видети Псалам 85:10 „Милост и истина срешће се, правда и мир пољубиће се.”