На трећој страни Писма из Калкуте је цитиран одломак из проповеди Св. Јована Златоустог који нас подсећа на нераскидиве везе између Евхаристије и солидарноси са најсиромашнијима:

„Желиш да одаш почаст телу Спаситеља? Исти онај који је рекао: Ово је тело моје, такође је рекао: Огладњех, и не дадосте ми да једем. Кад не учинисте једноме од ових најмањих, ни мени не учинисте. Зато одај почаст Христу делећи своје имање са сиромашнима.“ (Свети Јован Хризостом, Хомилија 50 на Матеја.)

Ко је био човек кога су источни Хришћани назвали „Златоусти“ због дара да песнички изрази молитву? Који су погледи на његов живот и дан данас охрабрење за нас?

Живот Јованов је имао три јаке смернице: изванредну способност да објасни Благу вест Христа, страствено и на језику културе свога времена; јако наглашавање друштвених последица Јеванђеља; и труд да учини молитву лепом преносећи теолошко размишљање кроз песничку форму.

Јован Златоусти је рођен у Антиохији, данашњој Турској, у аристократској породици. Под јаким утицајем вере своје мајке, изучавао је Свето Писмо и био усмераван учитељима Антиохијске школе, који су желели да преведу Библијску мисао грчким појмовима без да се изгуби оригинални смисао.

Када је могао да напусти мајку, која је желела да га задржи крај себе као „кућног монаха,“ отишао је у планину и започео је живот повучен у молитву изван људског друштва. Уследила је затим криза савести: да ли је неопходно побећи од проблема друштва како би остао чист и привржен Јеванђељу, или је требало отићи у свет и преносити љубав Христа, „пријатеља људи,“ како је волео да каже?

На крају је одлучио да се врати из потпуне одсечености од света, вративши се у Антиохију где је рукоположен 386. године. Постао је чувен због своје способности да повеже садржину Библије са животом и питањима обичних људи. Понекада би причао и два сата без прекида, охрабрен клицањем и пљеском оних који су га слушали. Као одговор на раскош и дангубу имућних, наглашавао је значај свакодневних ствари, рада, потребу да се ослободе робови; позвао је на поделу индивидуалног и заједничког (чак је планирао да искорени беду у Антиохији). Солидарност, више од дела чисте савести, за њега је био завет, знак стварног присуства Христа у нашем свету. Често помињујући Исусове речи: „Кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте,“ закључио је да је сиромашан човек „други Христос“ и да се „света тајна причести“ мора наставити „међу народом“ “светом тајном брата.”

Преко своје воље, Јован је изабран 397. године за Архиепископа престонице Источног царства, због свог говорничког талента. У Цариграду, брижљив према људима, умножио је болнице и пријемне центре, преносећи Добру вест по селима, чак и Готима који су се населили у овим крајевима.

Заузео је веома храбре политичке ставове, супротстављајући се министру који је желео да укине право на азил, а затим га штитећи од одмазде, када је обешчашћен желео да побегне у базилику. Покушао је да учини више свештенство скромнијим и да подсети царски суд захтевима Јеванђеља.

То је било превише за његове непријатеље, који су се удружили и протерали га у Јерменију 404. године. Тамо је остао три године у кућном притвору. Чак и његови истомишљеници, његови бројни посетиоци, од којих многи из Антиохије, бринули су противничке снаге, које су га протерале још даље, до обала Црног мора. Препешачио је огроман пут. У Комани, потпуно исцрпљен, спремио се да умре, обукавши белу одећу, причестио се, и моливши се за све око себе предао је свој дух говорећи: „Слава Богу за све.“

Питања којима Јованов живот одјекује у вашем личном животу:

 Његов позив му није увек дозвољавао да испуни жељу своје мајке: да ли ја понека морам да идем против онога што људи очекују од мене?

 Узевши у обзир „свету тајну брата“: какво место у мом животу имају други људи и њихове потребе?

 Коначно је доживео своје монашко предање у сред друштва: какву ја обавезу имам у друштву? Које је место Хришћанима данас у политичком животу у друштву? Да ли је некад неопходно, у име вере у Христа, одупрети се властима или тренутним трендовима?