У Јеванђељу чујемо како Исус зове: „Следи ме!“ Да ли му можемо одговорити предајући читав свој живот?
У свима нама постоји жеља за срећном будућношћу. Али можемо имати утисак да смо ограничени многим стварима, и понекад постајемо плен обесхрабрења.
Ипак је Бог присутан: „Приближи се царство Божије“ (Марко 1,15). Опазимо Божје присуство када прихватимо догађаје у нашем животу онаквим какви јесу, да би стварали на основи онога што је ту.
Нико не жели да се изгуби у сновима идеализованог постојања. Пристанимо на оно што јесмо и на оно што нисмо.
Трагање за срећном будућношћу захтева доношење одлука.
Неки људи доносе храбре одлуке да следе Христа у свом породичном животу, у друштву, посвећујући се другима. Има и оних који се питају како да следе Христа бирањем целибата.
Желео бих да што више охрабрим свакога ко размишља о вечној одлуци:
Човек суочен са оваквом одлуком може да оклева. Али ако кренеш дубље, открићеш радост потпуне предаје. Благо онима који се не предају страху, већ присуству Светог Духа.
Можда је за тебе тешко да верујеш да те Бог лично зове и да те чека да га волиш. Њему значи твоје постојање.
Позивајући те, Бог не наређује шта требаш чинити. Његов позив је пре свега лични сусрет. Пусти да те Христос прими, и открићеш који пут је за тебе.
Бог те позива у слободу. Он те не претвара у неког ко је пасиван. Својим Светим Духом, Бог живи у теби, али не заузима твоје место. Напротив, Бог буди ненаслућене снаге.
Кад си млад, можеш се плашити и оклевати да изабереш, да би задржао отвореним све могућности. Али како ћеш бити испуњен ако останеш на раскрсници?
Прихвати да у теби постоје неиспуњене тежње, па чак и неодговорена питања. Предај се отвореним срцем. У Цркви постоје људи који могу да те саслушају. Захваљујући оваквој пратњи временом ћеш распознати како да се потпуно предаш.
Следећи Христа, нисмо усамљени. Ношени смо тајном заједнице која је Црква. У њој наше „да“ постаје хвала.
Хвала може произићи чак и из наше беде, али која ће мало по мало постати извор радости, извирући читавог нашег живота.
