TAIZÉПрви предлог - Разговарајмо једни са другима о својем верском путу
Шта је смисао нашег живота? Како се суочавамо са патњом и смрћу? Штa нам даје животну радост?
Ово су питања на која свака генерација и свака особа треба да одговори.
Одговори не могу бити готово направљени.
„Шта ако Бог постоји? ..." Питање Бога није нестало са хоризонта, али начин на који се поставља је радикално промењен.
Чињеница да је индивидуалност централна у нашем добу, има позитивну страну: она повећава вредност људске личности, људске слободе и независности.
Чак и у друштвима у којима је религија веома присутна, поверење у Бога је све мање и мање очито, и захтева личну одлуку.
„Бога, који живи у светлости неприступној, нико од људи не виде нити може видети” (1 Тимотеју 6,16). Ове речи апостола Павла су данас нарочито релевантне. Шта следи из њих?
Хајде да заједно трагамо, причајмо о томе са другим верницима, агностицима или атеистима! Линија раздвајања између вере и сумње пролази кроз колико верника, толико и неверника.
Када су боготражитељи мање афермативни у исказивању своје вере, то не значи да мање верују, већ да су веома свесни Божије трансцендентности. Они одбијају да заробе Бога у концептима.
Ако нико не може видети Бога, како су онда рани Хришћани могли рећи да у Исусу виде Бога? „Он је икона Бога невидљивога,” пише исти апостол Павле (Колошанима 1,15).
Исус је једно са Богом, истинити Бог и истинити човек, без одвајања и без мешања. Колико борби се водило током историје да би се прецизирало значење ових парадоксалних израза тајни Бога! Они не заузмају место нашег трагања, они нам обележавају пут.
Свиме што јесте и чини, Исус показује да је Бог љубав. Он открива Божје срце. Бог није произвољна моћ, већ Онај ко нас воли.
Рани Хришћани су сведоци да је Исус устао из мртвих и да је у Богу. И он долази да положи Божији живот попут блага у срца оних којe сретне. И само то благо је лично присуство, онo носи име „Свети Дух", онај који теши и охрабрује.
Имена „Отац", „Син" и „Свети Дух" указују на то да је Бог заједништво, однос, дијалог, љубав ... до те мере да су три заправо једно. С тиме хришћанска вера садржи тако велики парадокс да никада не можемо постати господари истине.
Други предлог - Тражимо где да сретнемо Христа
Исус није предавао теорију, он је живео људски живот подобан нашем. Једина разлика је да је у њему Божија љубав сијала без сенки.
Но већ и за време његовог живота, многи су били неповерљиви: „говораху да је изван себе” (Марко 3,21), „градећи се једнак Богу” (Јован 5,18).
Нико није приморан да у њега верује. Али веровање је више него само осећај. Оно је такође разумни чин, јер је добро промишљена одлука за веру у Христа могућа.
Шта чини Исуса веродостојним? Зашто је, за две хиљаде година, имао толико много следбеника? Зар то није због његове понизности? Он није ништа никоме наметнуо. Он jе једноставно пришао свим људима, да им каже да је Бог близу.
Указао је поверење онима којима је друштво одбило да верује. Обновио је њихово достојанство. Пристао је да буде и сам презрен и искључен, како не би порекao Божију љубав за сиромашне и искључене.
Можемо срести Христа читајући о његовом животу у Јеванђељу. Он нас и данас пита: „А ти шта велиш ко сам ја?” (упореди Матеј 16,15). И рекао нам је да нам себе даје у Евхаристији.
Када су наше Цркве гостољубиве заједнице, можемо га срести у заједништву оних који верују у њега.}
Следеће године ћемо тражити практичне кораке који могу допринети остваривању видљивог заједништва свију оних који воле Христа.
Срећемо га у најсиромашнијима. Он их је посебно волео.
„Што учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте” (Матеј 25,40). Желимо да потврдимо истинитост ових речи Христа за наш сусрет у 2015.
Можемо га срести када гледамо сведоке који се на њега ослањају.
Пођимо, сами или са неколико других, да се састанемо и разговарамо са женом или мушкарцем чији је живот сусрет са Христом променио.
Или прочитајмо заједно живот сведока вере: Фрање Асишког, Жозефине Бакита, Дитриха Бонхофера, Мајке Терезе, Оскара Ромера, Александра Мена, и многих других.
Они су били веома различити, свако са својим јединственим даровима. Не треба да покушавамо да их опонашамо, већ да видимо како их је преобразило њихово поверење у Христа.
Они су имали своје грешке. Али су се сви обраћали Богу у молитви, чак и ако су неки од њих доживели унутрашњу таму. Пријатељство са Христом их је ослободило и на тај начин оно најбоље у њима могло је да цвета.
Трећи предлог - Тражимо начине да се ослањамо на Бога
Веровати у Бога, имати поверења у Њега, значи ослањати се на Њега. Веровати не значи бити у стању да објаснимо све или да имамо лакши живот, већ пронаћи стабилност и почетну тачку.
То значи не бити завистан од својих успеха или неуспеха, a самим тим од себе, већ од Другога који нас воли.
Нико не може да живи без неког ослонца и, у том смислу, свако верује у нешто. Исус нас позива да се ослонимо на Бога, као што је то он учинио и зато што је он то учинио. Он нас учи да се молимо „Оче наш на небесима."
Тихo клањање храни размишљање и разумевање. Али што је још важније, онo нас ставља пред и унутар тајне Божије.
Одвојити тренутке „шабата”, време када станемо и не радимо ништа, нудити своје време да отворимо оближњу цркву на неколико часа недељно, молити се са другима, придружити се локалној цркви сваке недеље како би се присетили смрти и Васкрсење Христовог ... све то омогућава да Бог пронађе место у нашој свакодневници..
У сваком људском бићу постоји унутрашњи живот, где се светлост и сенке, радости и страхови, поверење и сумње мешају. Ту се могу догодити изненађујући преокрети.
Када знамо да смо вољени или када волимо, када искусимо пријатељске везе, или када нас дотакне лепота Божјег створења или људског стваралаштва, бљесне нам да је живот заиста леп. Ови тренуци који нас понекад изненађују могу настати чак и у патњи, као светло које од другде долази.
У њима у скромности можемо видети присуство Светог Духа у нашим животима.
Данас, када су многи погођени сломљеним односима и неочекиваним променама у свом животу, веза са Христом може јамчити континуитет и смисао.
Вера не чини да наше унутрашње противречности нестану, већ нам Дух Свети дарује да живимо у радости и љубави.
Четврти предлог - Отворимо се без страха ка будућности u другима
Снажна вера нас не чини затворенима у себе. Поуздање у Христа нас отвара поверењу у будућност и у друге. Оно нас подстиче да се храбро суочимо са проблемима нашег живота и нашег доба.
Вера је као сидро, које нас утврђује у Божјој будућности, у васкрслом Христу са којим нас неодвојиво веже. Јеванђеље не дозвољава шпекулације о животу после смрти, већ нам даје наду да ћемо видети Христа, који је већ сада наш живот.
Вера нас мало по мало ослобађа страха од будућности и страха од других.
Поуздање вере није наивно. Свесно је зла које је присутно у човечанству, па и у нашим срцима. Али не заборавља да је Христос дошао за све људе.
Поверење у Бога у нама рађа нови поглед на друге, на свет, и на будућност – поглед пун захвалности и наде, поглед који препознаје лепоту.
Поверење у Бога ослобађа креативност.
И онда можемо са Светим Григоријем из четвртог века да певамо: „Ти који си с оне стране свега, који ум може да те схвати? Сва бића те славе. Чежња свију до тебе допире.”
