TAIZÉ

Вредност тишине

 
Три пута на дан на брежуљку Тезеа све се заустави: рад, проучавање Библије, разговори. Звона зову све у цркву на молитву. Стотине, понекад хиљаде младих из разних земаља широм света се моле и певају са браћом заједнице. Библија се чита на више језика. У средишту сваке заједничке молитве је један период тишине који је посебна прилика за сусрет са Богом.

Тишина и молитва

Ако пратимо најстарију књигу молитава, библијске Псалме, примећујемо у њима два основна облика молитве. Један је јадиковање и вапај за помоћи, а други хвала и слављење Бога. На један скривенији начин постоји и трећи облик молитве, без захтева или изричитих израза хвале. Псалам 131, на пример, није ништа друго већ сама смиреност и поверење: «Смеран сам и кротак душом својом... Нек се узда Израиљ у Господа отсад и довека.»

Понекад молитва утихне, јер једно мирно заједништво са Богом може без речи. «Смеран сам и кротак душом својом, као дете крај матере; као дете душа је моја у мени.» Као задовољно дете које је престало да плаче у мајчиним рукама, тако «моја душа у мени» може бити у Божјем присуству. Онда молитви не требају речи, па можда чак ни мисли.

Како постићи унутрашњу тишину? Понекад смо тихи, али у дубини имамо немире, боримо се са невидљивим саговорницима или са самим собом. Одржати своју душу мирном захтева неку врсту једноставности. «Не идем за великим стварима и чудима што су изнад мене.» Бити у тишини значи увидети да својим бригама не можемо много учинити. Бити у тишини, то значи поверити Богу оно што је изван мог домашаја и мојих снага. Тренутак тишине, чак и врло кратак, је попут сабатског починка, светог застанка, примирја брига.

Узнемиреност наших мисли може да се упореди са олујом која је уздрмала лађу ученика на Галилејском мору док је Исус спавао. И нама се догађа да смо изгубљени, забринути, неспособни да сами себе умиримо. Али Христос нам такође може доћи у помоћ. Као што је запретио ветру и мору и „постаде тишина велика», тако он може да смири наше срце кад је узнемирено страхом и бригама (Марко 4).

Остајући у тишини, верујемо и уздамо се у Бога. Један псалм упућује да је и тишина један облик слављења Бога. Обично читамо први стих Псалма 65: «Боже, теби припада хвала». Овај превод је из грчког текста, док хебрејски текст штампан у већини Библија гласи: «Боже, теби је тишина хвала.» Када престану речи и мисли, Бог је слављен у тихој зачуђености и дивљењу.

Реч Божја: грмљавина и тишина

На Синају, Бог је говорио Мојсију и Израелцима. Грмљавина, муње и све гласнији звук трубе претходиле су и пратиле Реч Божју (Откривење 19). Вековима касније, пророк Илија вратио се на исто Божје брдо. Тамо је проживео искуство својих предака: велики и јак ветар, трус и огањ, и био је спреман да слуша Бога како говори у грмљавини. Али Господ није био ни у једној од уобичајених појава своје моћи. Када преста велика бука, Илија чу «глас тих и танак» и тада му Бог говораше (1 Царевима 19).

Прича ли Бог јаким гласом или тихим и танким? Да ли требамо за пример да узмемо народ окупљен у подножју Синаја или пророка Илију? Ово је вероватно погрешна алтернатива. Застрашујуће појаве које прате дар десет заповести наглашавају њихову важност. Следити заповести или их одбацити, питање је живота или смрти. Онај ко види дете како трчи право под ауто, има јако добар разлог да узвикне што јаче може. У истим ситуацијама, пророци исказују реч Божју тако да нам уши звоне.

Речи изречене гласно се чују, оне су упечатљиве. Али ми добро знамо да оне једва дотичу срца. Уместо пријема, оне наилазе на отпор. Илијино искуство показује да Бог не жели да остави утисак, већ да буде схваћен и примљен. Бог је изабрао „глас тих и танак“ како би говорио. То је парадокс: Божја тишина говори.

Божја тишина говори

Када реч Божја постане «глас тих и танак», она је ефикаснија више него икад да промени наша срца. Јак ветар на брду Синају ломио је стене, али Божја тиха реч способна је да разбије људска срца од камена. За самог Илију изненадна тишина била је вероватно страшнија од ветра и грмљавине. Гласна и моћна Божја испољавања су му била на неки начин позната. Божја тишина је та која збуњује, јер је потпуно другачија од свега што је Илија познавао до тада.

Тишина нас припрема на нови сусрет са Богом. У тишини Божја реч допире до скровитих кутака нашег срца. У тишини она се показује «оштрија од свакога двосеклога мача, и продире све до раздеобе душе и духа» (Јеврејима 4,12). У тишини престајемо да се кријемо пред Богом, те светло Христово може захватити и излечити и преобразити и оно чега се стидимо.

Тишина и љубав

Христос каже: «Ово је заповест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим» (Јован 15,12). Нама треба тишина како би смо могли да примимо ове речи и да их спроведемо у дело. Кад смо узнемирени и неспокојни, пуни смо аргумената и разлога да не праштамо и да не волимо превише лако. Али када «смиримо и утишамо своју душу», ови разлози постају безначајни. Понекад можда избегавамо тишину, више волимо било какву буку, речи или разоноду, јер унутрашњи мир је ризична ствар: чини нас празнима и јаднима, растаче горчину и побуне и води нас до дара самих себе. Тиха и јадна, наша срца су преплављена Духом Светим, испуњена безусловном љубављу. На понизан, али сигуран начин, тишина нас води до љубави.

Обновљено: 1. април 2006.