“Boг вам спрема, а не несреће; Бог вам жели дати будућност и наду.” [1]

Мноштво људи данас чезне за будућношћу у миру, да се човечанство ослободи претњи насиља.

Ако су неки захваћени бригом о будућности и стога заустављени, широм света постоји и инвентивна, стваралачка младеж.

Ови млади људи не допуштају себи да буду ухваћени у спирали суморности. Они знају да нас Бог није створио да будемо пасивни. За њих, живот није предат хиру судбине. Свесни су да је оно што може да парализује човека, скептичност и обесхрабрење.

Тако ти млади траже, свом својом душом, да припреме будућност мира а не несреће. Више него што и сами схватају, они успевају да од свог живота праве светло које сија око њих.
Неки су носиоци мира и поверења у кризним и конфликтним ситуацијама. Они истрају и када носе бреме невоље или неуспеха на својим раменима. [2]

Понекад у летњим вечерима у Тезеу, под небом пуним звезда, кроз наше отворене прозоре чујемо младе људе. Стално смо изненађени да их има у тако великом броју. Они трагају; они се моле. И ми кажемо себи: њихове тежње за миром и поверењем су као ове звезде, мале светиљке у ноћи.

Живимо у таквом времену у коме се многи људи питају: шта је вера? Вера је скромно поверење у Бога, неопходан полет поверења кога предузимамо безброј пута током нашег живота.

Сви можемо имати сумње. Али оне нису разлог за бригу. Наша најдубља жудња је да чујемо Христа који шапуће у нашим срцима: “Да ли оклеваш? Не брини, Дух Свети са тобом остаје заувек.” [3]

Неки су, на своје изненађење, открили следеће: Божја љубав се може испунити чак и у срцу које обузимају сумње. [4]

Једно од првих ствари које Христос говори у Јеванђељу је: “Блажени сиромашни духом!” [5] Да, блажени су они који теже ка једноставности, једноставности срца и једноставности живота.

Сиромашни духом настоје да живе у садашњем тренутку, да поздраве сваки дан као Божју данашњицу.

Зар дух једноставности не зрачи спокојном радошћу, као и весељем?

Једноставно срце не тврди да оно само разуме сву веру. Оно каже себи: “Други разумеју боље што ја слабије разумем и помажу ми да наставим свој пут.” [6]

Поједностављење нашега живота нам омогућава да се саосећамо са најнесрећнијима, да би ублажили патње тамо где постоји болест, сиромаштво, глад… [7]

Наша лична молитва такође је једноставна. Да ли сматрамо да нам за молитву треба пуно речи? [8] Не. Догоди се да је неколико речи, чак и оних невештих, довољно да све поверимо Богу, наше страхове као и наша надања.

Предајући се Светоме Духу, пронаћићемо пут који води од бриге ка поверењу. [9] И кажемо му:
“Свети Душе, подај нам
да ти се обратимо свакога трена.
Тако често заборавимо да живиш у нама,
да се у нама молиш, да у нама волиш.
Твоје присуство у нама је поверење
и стално опраштање.”

Да, Свети Дух у нама пали зрачак светлости. Без обзира како слаба она била, у нашим срцима буди жељу за Богом. И проста жеља за Богом већ је молитва.

Молитва нас не чини мање укљученим у токове света. На против, ничим не показујемо већу одговорност него молитвом. Што се више сасвим једноставно и скромно молимо, то више смо подстакнути да волимо и то искажемо нашим животом.

Где можемо пронаћи једноставност неопходну да би живели Јеванђеље? Христове речи нас просветљују. Једнога дана је рекао својим ученицима: “Пустите децу, и не браните им да долазе к мени, јер је таквих Царство небеско.” [10]

Ко ће довољно казати шта нека деца могу да пренесу на друге својим поверењем? [11]

Онда ми би смо желели да Бога замолимо: “Боже, који нас волиш, учини нас скромнима; подај нам велику једноставност у нашој молитви, у међуљудским односима, у прихватању других…”

Исус Христос дође на земљу не да би икога осудио него да би људима отворио путеве заједништва.

Две хиљаде година је Христос присутан Светим Духом [12], и његово тајанствено присуство се чини опипљивим у видној заједници [13] која окупља жене, мушкарце, младе људе, који су позвани да заједно иду напред, не раздвајајући се један од другога. [14]

Но кроз своју историју, Хришћани доживљавају многе потресе: расколи су се појавили међу онима који додуше се позивају на истога Бога љубави.

Поновно стварање заједништва је неопходно данас; не може се стално одлагати за касније, до краја времена. [15] Да ли хоћемо да учинимо све што можемо да би се Хришћани окренули духу заједништва? [16]

Постоје Хришћани који већ живе, без чекања, у заједништву једни са другима тамо где се налазе, сасвим скромно, сасвим једноставно. [17]

Кроз сопствени живот, они желе Христа да учине присутним и за многе друге. Они знају да Црква не постоји сама за себе већ за свет, да би у њега поставила квасац мира.

“Заједница” је једно од најлепших назива за Цркву. У њој не може бити узајамна строгост, већ само чистота, срдачна доброта, самилост… и капије светости могу да се отварају.

Јеванђеље нам нуди изненађујуће откриће: Бог не ствара ни страх ни бригу. Бог једино може да нас воли.

Присуством свога Светог Духа, Бог долази да преобрази наша срца.

И у једноставној молитви можемо наслутити да никада нисмо сами: Свети Дух задржава у нама заједништво са Богом, не у неком пролазном тренутку већ до живота који никада не престаје.